Није једна особа одговорна за откривање ДНК. Многи научници су откривали све више и више података о ДНК почевши од 1869-1953, када је двоструки хеликс најзад описан.
Све је почело 1869. када је шведски хемичар Johann Friedrich Miescher открио једињење које садржи фосфор које је било доста другачије од протеина који је оригинално тражио. Ту супстанцу је назвао нуклеин, која је касније преименована у нуклеинску киселину.
Пола века касније, 1919, руски биохемичар Phoebus Levene је доказао да је нуклеинска киселина грађена од шећера, остатка фосфатне киселине и 4 базе: аденин А, гуанин Г, цитозин С и тимин Т.
До 1944. Oswald Avery, Colin МacLeod и Maclyn McCarty су показали да је ДНК, а не протеини ( како је до тада претпостављано), молекул одговоран за пренос генетске информације са генерације на генерацију.
Следеће велико откриће се догодило када је Erwin Chargaff 1950. објавио рад у ком објашњава принцип спаривања база: аденин и тимин, цитозин и гуанин.
Ипак, откриће двоструке спирале ДНК припало је Вотсону (James D.Watson) и Крику (Francis H.C. Crick), иако се њихов рад у многоме ослања на радове њихових претходника и савременика.
Истраживање грађе молекула ДНК почиње 1951. Када су Вотсон и Крик предложили троструки хеликс. Након тога, колега Морис Вилкинс (Maurice Wilkins) их упознаје са радом Росалинд Франклин и њеним ренгенским снимком кристализоване ДНК. Тада је најзад решена мистерија структуре и грађе молекула ДНК.
2. април 1953. био је велики дан за науку. Управо је тада часопис „Nature“ објавио рад двојице научника о револуционарном открићу хемијске структуре магичног молекула, носиоца генетичког материјала живих бића, дезоксирибонуклеинске киселине.
1962. године Ватсон, Крик и Вилкинс добијају Нобелову награду за откриће ДНК структуре. Росалид Франклин, која је преминула неколико година раније, није никада добила признање за своје учешће на овом пројекту.
Међу студентима медицине, биологије и хемије постоји шала по којој када те професор пита шта су пронашли Ватсон и Крик, треба одговорити:
– Белешке Росалинд Франклин.
Иако је већ у 19. веку направљен помак када је образовање жена у питању и без обзира на то што су увелико постојали женски факултети, младим научницама је било тешко да пронађу своје место на цењеним универзитетима, лабораторијама и истраживачким центрима.
Розалинд Франклин је студирала хемију на Кембриџу, а затим је у Паризу завршила постдокторске студије.
По повратку у Лондон, Розалин је прихватила радно место у Кингс колеџу, где је моментално почела да примењује своје знање и искуство из области рендгенске кристалографије. Управо је тамо, у својој лабораторији, Розалин направила рендгенске дифракционе фотографије које су биле камен темељац открића дупле хеликс структуре ДНК, научног пробоја за који јој никада није одато заслужено признање.
Већ по самом приспећу у Кингс колеџ, млада научница је морала да се ухвати у коштац са традиционалном и патријархалном средином и свиме што је она собом носила. Није била добродошла да за време оброка седи заједно са мушкарцима, нити су они радо прихватали њен ауторитет. На самом почетку ју је дочекао неспоразум. Обећано јој је да ће бити на челу тима и да ће самостално водити истраживање. Али, иста позиција је дата и једном од чланова њеног тима- Морису Вилкинсу. Два научника из тих разлога, нису комуницирали једно са другим нити су се слагали у начину рада. Тек неколико година касније ће постати пријатељи.
Фотографија коју је Вилкинс показао Вотсону и Крику , створена је методом X-зрака постала је основ за решење загонетке ДНК. Фотографија је узета без знања аутора- Росалинд Франклин.
Розалин никада није узета у обзир за доделу награде. Основни разлог томе је њена смрт у 38. години живота. Правила су одувек забрањивала постхумно додељивање ове угледне награде.
Никада није у потпуности доказано, но сматра се да је разлог њеног оболевања од рака јајника био и претерано излагање X- зрацима. Биле су потребне године да Розалин усаврши технику дифракције X- зрака и, по свему судећи, то није прошло без последица.
Розалин Френклин је умрла у незнању о значају свог открића тако је и јавност могла остати без икакве спознаје о њој и њеном раду. Оно што није дозволило успомени на Розалин да замре била је управо књига “Двоструки хеликс”, коју је 1961. године објавио Џејмс Вотсон.
Из само себи познатих разлога, Вотсон је изабрао да помене Розалин у неколико ситуација, не кријући шта је заиста мислио о њој. Ословљавао ју је пежоративно као „Рози“, мада она тај надимак никада није имала, сугеришући како би мало шминке и финије гардеробе учинило добро њеном односу са колегама научницима. Детаљно је полемисао о њеном недостатку женствености и стила, укуса за облачење, али и научног кредибилитета. Розалин је у књизи описана и као ћудљива, „благо аутистична“ те „неспособна да препозна и представи резултате свог рада“.
Непрофесионалне, субјективне оптужбе и маштовити епитети на рачун научнице изазвали су буру у јавности. Захваљујући њима, Розалин постаје права феминистичка икона, а детаљи о њеном животу, раду и њеној чувеној фотографији ДНК напокон досежу до најшире јавности и враћају јој давно отети углед.
2022. на Марс ће бити послат ровер са именом Росалинд Франклин. На тај начин научна заједница покушава да исправи давну неправду.