У операциону салу улазе прве, а излазе четврт сата након извођења пацијента. Раде раме уз раме са хирурзима. Без њих се не може замислити ниједна операција. А опет, мало људи зна за инструментарке. Не постоји формално образовање ни обука за овај посао. Медицинске сестре знање стичу учећи од старијих и искуснијих колегиница. Због тога су инструментарке које по неколико деценија раде у операционој сали ризница знања, а њихово искуство је од непроцењиве вредности.
Милена Арсеновић у Општој болници „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац ради 40 година. Најстарија је инструментарка у Служби операционог блока. Истиче да је посао инструментарке леп, иако захтева много знања и вештина. Сматра да је то најбољи посао за медицинску сестру, мада га прати повећана одговорност и стрепња сваки пут током операције.
– Када сам дошла у операциони блок учила сам од старијих колегиница и од хирурга, јер нисмо имале никакву књигу. Током операције када сам у сали, кроз главу ми пролази да сви инструменти и газе буду на броју, како стерилни тако и употребљени, да се чува стерилност, да операција протекне како треба … У почетку ми је све било тешко, плашила сам се да ли ћу научити јер је овај посао обиман. Ми инструментирамо и хирургији, ортопедији, урологији, гинекологији, оториноларингологији, максилофацијалној хирургији, офталмологији. Све операције морамо да знамо – каже Милена Арсеновић.
Све ово потврђује и Светлана Селенић, главна сестра Службе операционог блока и додаје да учење кроз посао није лако, поготово што се одвија у специфичним условима и под строгим правилима које захтева ово радно место. У том смислу, операциона сала је професионално најизазовнија болничка јединица за рад медицинске сестре.
– Као и у другим болницама секундарног типа, све инструментарке раде у свим оперативним гранама. То подразумева широку оперативу, будући да свака грана има своје специфичности. Напредак технологије и стално унапређење оперативне технике намеће нам нове захтева. Али идемо даље у корак са операторима. Добру инструментарку одликује широко знање, развијене вештине, спретност, посвећеност, способност прилагођавања… Стицање вештина се постиже вишегодишњим радом. Због тога поуздана, самостална инструментарка настаје тек кроз пет година рада у струци – објашњава Светлана Селенић.
Један тим у смени уради и четири операције. Инструментарка свој део посла почиње 15 минута пре, а завршава 15 минута након извођења пацијента из сале. Како Светлана Селенић наглашава, то је рад који захтева дуготрајну концентрацију и преданост послу. Током операције не постоји могућност јављања на телефон или одласка у тоалет.
– Све што нас оптерећује одлажемо за време када се смена заврши. На стрес који носе хитна стања морамо да се навикнемо и да га превазиђемо. Капацитете усмеравамо на најефикасније деловање у најкраћем року. Када се све заврши како треба, сатисфакција је немерљива и то је оно што „пуни батерије“. У колективу инсистирамо на отвореној комуникацији и негујемо тимски дух да бисмо новопридошлим колегиницама дали ветар у леђа. Посебни услови рада и високи професионални захтеви доприносе селекцији, тако да медицинске сестре које се успешно прилагоде, остају инструментарке, достојне места на ком раде – закључује Светлана Селенић.
Уз Милену Арсеновић и Светлану Селенић, у Служби операционог блока као инструментарке раде Слађана Петровић, Слађана Тодоровић, Снежана Глишић, Мирјана Ђукић, Љиљана Рисовић, Анђелка Манојловић, Радмила Дамњановић, Љиљана Симић, Елизабета Стојановић, Снежана Мартиновић, Милена Алексић, Јелена Шујић, Гордана Васић, Јелена Веселиновић, Ана Живковић, Мирјана Гајић, Марија Недић, Лепосава Марковић, Биљана Петровић, Данка Шимон, Катарина Томић, Катарина Гвозденовић, Сања Малешевић, Сања Јоцковић, Милица Тешић Петровић, Андреа Гавриловић, Кристина Ђуркић и Наташа Станић Обрадовић. Са њима раде и двојица техничара Јован Лазић и Раде Аћимовић.
