Никада се нисам могао помирити са губитком својих пацијената, иако је то неминовност у нашем послу. Та несрећа долазила је или због болести или због касне дијагнозе, можда и због нашег недовољног знања. Сваки пут када неки од њих подлегне болести, умирао је и део мене. Овако почиње своју причу инфектолог др Живадин Бојичић, један од доајена шабачког здравства друге половине 20. века, који је у служби здравља својих суграђана провео пуних 40 година.
Током свих тих деценија, пред др Живадином Бојичићем одигравали су се драматични догађаји који су умногоме превазишли његову струку и прерасли у друштвене појаве. Да ће сведочити епидемији великих богиња које су се 1972. године појавиле у тадашњој Југославији или да ће открити скоро заборављени антракс, а коначно и први случај инфекције ХИВ–ом , тада мало познатим вирусом, др Бојичић вероватно није могао ни да слути када је започео своју лекарску каријеру.
Инфектологија као животни позив
– Потичем из сиромашне сеоске породице у Мачви, из села Дубље. Са 11 година уписао сам шабачку гимназију, а због одличног успеха без полагања пријемног испита примљен сам на Медицински факултет у Београду. Велики град, ја сиромашан студент, а студије тешке, захтевне, обимне. Критеријуми су били високи и успевали су само најбољи и најупорнији. Када сам дипломирао 1964. године, вратио сам се у свој родни крај – прича др Живадин Бојичић.
Као стажиста, др Бојичић се у Дому здравља у Богатићу кратко задржао. Брзо прелази у шабачки Медицински центар где је наставио започети лекарски стаж, али га пред крај прекида због одласка на служење војног рока. У војсци је био у школи резервних санитетских официра, а остатак провео као трупни лекар у Црној Гори. По повратку у Шабац, завршава обавезан лекарски стаж и бива му понуђено прво радно место лекара у сеоској амбуланти у Варни.
– Тамо сам као лекар опште праксе провео четири године. У то време лекар опште праксе био је лекар за све. Имали смо обавезу да радимо и вакцинације деце. Када ми је понуђена специјализација, могао сам да бирам између радиологије и инфективних болести. Изабрао сам инфектологију јер сам сматрао да је то једна динамична грана медицине где нема хроничних болесника и где се све брзо завршава. Примљен сам на инфективно одељење као лекар секундарац. Тада је начелник био др Милан Иванић, а од лекара био је ту још и др Љубиша Шешић, који је био на специјализацији – прича др Бојичић.
Шабац у време епидемије великих богиња
Епидемија вариоле вере која је проглашена у Југославији 1972. године, била је последња епидемија великих богиња у Европи. Трајала је од половине марта до маја те године, а током два месеца вакцинисано је 18 милиона људи. У Шапцу је карантин за потенцијалне оболеле отворен на Летњиковцу. Простор је био комплетно опремљен, одређено је особље које су чинили лекари, медицинске сестре и административни радници. Упоредо са овим, спровођена је масовна имунизација становништва.
– У Шапцу смо пратили све што се дешавало и били у обавези да у томе учествујемо. Када је на Летњиковцу формиран карантин, био сам одређен као лекар „Број 2“. Морали смо свакодневно да идемо у контролу особа које су долазиле из заражених подручја или су били у контакту са зараженим особама. Карантин је током трајања епидемије био у приправности, али на срећу није функционисао. За то време, обављали смо масовну имунизацију становништва. Били смо распоређени у екипе које су ишле по радним организацијама, по сеоским амбулантама … За 20 дана, вакцинисали смо целокупно становништво Шапца и околних села – сећа се др Бојичић.
Недуго по одјави епидемије вариола вере, др Бојичић, који је све то време на инфективном одељењу шабачке болнице радио као лекар на специјализацији, одлази у Београд на Инфективну клинику како би обавио једногодишњу специјализацију. У тој установи имао је прилику да види тешке случајеве, али и ретке, скоро заборављене болести као што је дифтерија. Након годину дана колико је провео на Инфективној клиници, др Живадин Бојичић вратио се у шабачку болницу као специјалиста инфектолог.
Епидемије трихинелозе и први случај ХИВ инфекције у Шапцу
Осим акутних стања као што су тровања, шабачки инфектолози су се седамдесетих и осамдесетих година 20. века сусретали и са епидемијама инфективне жутице. Како у то време није било ММР вакцине против малих богиња, много деце оболеле од морбила са компликацијама је долазило на лечење. Честе су биле и инфекције централног нервног система, разне врсте вирусних и бактеријских менингитиса који спадају у најтежа обољења дечијег узраста.
– У сећању су ми остале инфекције централног нервног система код мале деце, тешки менингококни менингитиси и менингококне сепсе. То су претешка обољења која се развијају за свега неколико сати и уколико се не реагује на време, обично се завршавају фатално. Сећам се и тетануса новорођенчади код деце рођене у кућним условима. Настајало је тако што су им пупчаници пресецани разним нестерилним предметима, због чега се четири, пет дана по рођењу развијала тешка клиничка слика тетануса. Једне зиме у исто време имали смо двоје, троје оболеле деце зато што мајке нису могле на време да стигну у породилиште јер су путеви били завејани, па су се породиле кући. Имали смо веома добре резултате у лечењу такве деце – истиче др Бојичић.
Као што је био случај са великим богињама за које се мислио да су искорењене или дифтерије коју је видео током специјализације у Београду, овај шабачки инфектолог сусрео се и са антраксом. Након 30 година од регистрованог последњег случаја, у Шапцу су се појавила два пацијента за које је недвосмислено утврђено да су инфицирани антраксом. А премда је у почетку мислио да као инфектолог неће имати прилику да се често среће са хроничним болестима, признаје да је погрешио.
– Оваквих обољења било је пуно, а међу њима најчешће су биле разне врсте вирусних инфекција, хепатитиси, лајмска болест и друге. Такође, имали смо и многе епидемије трихинелозе, некад по неколико годишње, што је допринело да стекнемо велико искуство у откривању и лечењу ове болести. Могу рећи, са задовољством, да је захваљујући нама заживео трихинелоскопски преглед меса који је сада постао рутинска ствар, и битно утицао да се ова болест, по којој је наш крај био познат, држи под контролом. Исто тако, и први случај инфекције вирусом ХИВ у Шапцу управо сам ја открио код једног пацијента. Имали смо после још случајева, али су они били у надлежности за лечење на Инфективној клиници у Београду. Мој радни век завршио се 2004. године, а остала су ми сећања на многе моје болеснике. Сећам се старих времена, некада са сетом и тугом, а остала ми је навика и да читам стручну литературу и да пратим стање у својој струци – открива нам др Живадин Бојичић.
ИСТАКНУТИ СТРУЧЊАЦИ КАО КОНСУЛТАНТИ
У шабачку болницу као консултанти редовно су долазили врхунски стручњаци из Београда који су шабачким колегама били од велике помоћи када се појави неки неуобичајен случај.
– Наше колеге и пријатељи са Инфективне клинике, не само да су нам помагали у решавању тешких случајева, већ су нам отворили врата на клиници да, када год нам је то било потребно, можемо да им пошаљемо тешке болеснике. Уједно, пратили смо достигнућа својих колега са Инфективне клинике, учествовали смо у секцијама и конгресима и ту смо стицали потребно знање и били у току збивања око инфективне патологије – каже др Бојичић.
ДЕЖУРСТВА НА НЕУРОПСИХИЈАТРИЈИ
Младог лекара нису могла да мимоиђу дежурства. Доктор Живадин Бојичић је у почетку дежурао на интерном одељењу, а касније је пребачен да дежура на неуропсихијатрији.
– Дежурање на интерном одељењу за мене је био велики напор, као млад лекар сматрао сам да не могу да одговорим том изазову. Међутим, тадашњи начелник др Миодраг Бабић, рекао ми је да треба што пре да ме гурне у ватру да прегорим. Инфективно и неуропсихијатрија имали су заједничка дежурства, па сам на неуропсихијатрији дежурао 20 година. То је било добро искуство. Дежурства су на неуропсихијатрији била тешка, нарочито за време Нове године када смо решавали велики број пијанстава, потом тровања, а на неурологији разне васкуларне инзулте и слично.
ПРОФЕСОР
Упоредо са радом у болници, др Живадин Бојичић био је и професор у шабачкој средњој Медицинској школи. У овој образовној установи радио је од 1971. до 2004. године, а образовање будућих здравствених радника није прекидао ни током специјализације.
– Извео сам много генерација изванредних медицинских сестара и техничара који су постали велики стручњаци у свом послу. Са многима од њих сам касније и радио. Велики број мојих ђака наставили су студије, направили велике каријере, неки су постали професори, неки су отишли у иностранство … Сматрам себе за једног од људи који су их формирали и који су их научили многим стварима у животу, чиме се посебно поносим. У том смислу, поручио бих младим лекарима следеће: одабрали сте тежак и частан позив. Слушајте своју савест, слушајте човека у себи, и себи будите најстрожи судија – саветује др Бојичић.