Медицинске сестре и техничари који раде са душевним болесницима, морају да буду предодређени за тај посао. Овде је стрпљење кључно, натпросечна смиреност, упорност, толеранција, емпатија. А надасве спремност да се током читавог дана буде у приправности, изоштрених чула, где ни најмањи детаљ не сме да промакне. Како пацијент седи, како држи руке, каква му је гестикулација, израз лица, поглед, како говори и још низ тога што се мора испратити.
Рад на Одељењу психијатрије Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац знатно се разликује од рада на било ком другом одељењу. Колико год се трудили, медицинске сестре и техничари, али и радни терапеути, ни након смене не могу да оставе посао на одељењу. Прати их где год да оду, чак и у сатима одмора, што често утиче на читаву породицу. Стрес је превелики. Али они свој посао изнад свега воле, а себе не могу да замисле како раде на неком другом одељењу.
Верица Миловановић једна је од њих. Већ 15 година је главна сестра ове службе. Раније је радила у Београду као хируршка сестра, а у шабачкој болници годинама је била главна сестра у Служби за гинекологију и акушерство. И зато врло добро зна да је ово одељење по свему специфично. Толико другачије од осталих да често ни колеге здравствени радници не могу у потпуности да разумеју шта значи бити свакодневно у контакту са пацијентима оболелим од различитих душевних сметњи.
– Често примамо агресивне и узнемирене пацијенте. Када их погледате, никада не знате шта им се врзма по глави. Овај посао није толико напоран физички колико је психички захтеван. Стално морате да будете на опрезу. Морате да будете емотивно зрели, аутентични, да сте у стању да препознате потребе пацијента, да будете упорни и толерантни, да их стално контролишете, анализирате њихове поступке и покушате да им коригујете грешке. И ни у једном тренутку не смете да се опустите – објашњава Верица Миловановић.
На увреде, клетве, псовке или претње, већ првог дана су огуглали. Не узимају лично тешке речи које долазе од пацијената. Неретко трпе и физичке нападе, па модрице и огреботине умеју да буду саставни део њихове униформе. Будући да је пацијентима на психијатрији увек потребан појачан надзор, ноћна дежурства додатан су напор за запослене. Једино током дневних смена на овом одељењу има више особља које може да интервенише у случају да пацијент постане узнемирен и агресиван.
Упркос свему, ништа им не пада теже него када на пријему запазе познато лице. Како Верица Миловановић истиче, уложени труд и енергија веома често нису видљиви, с обзиром на то да су психијатријски пацијенти углавном уверени да су здрави, па чим примете да им је боље престану да узимају терапију. А онда следи повратак на одељење и све испочетка…
– Лечење је немогуће ако у то, као прва карика, није укључена породица пацијента, а потом и социјална средина у коју се враћа по изласку са овог одељења. У тиму смо и ми, односно лекари, сестре и техничари, радни терапеути, психолог, дефектолог. Сви ми чинимо један тим. Нажалост, у нашем друштву и даље се с подозрењем гледа на особе са психичким поремећајима. Људи ће да кажу примера ради, да имају сродника који болује од дијабетеса или од хипертензије, да имају проблем са штитном жлездом и слично, него да помињу психички проблем. А и то је хронична болест као свака друга. Терапија постоји – каже Верица Миловановић.
Без обзира на непријатности које често током смене доживљава, Верица Миловановић је свесна да ради са болесним суграђанима и има разумевања за њихово стање. Са њом се по овом питању слажу Верица Назор и Снежана Веселиновић, најстарије сестре у служби. Обе истичу да иако су се током радног века суочавале са опасним ситуацијама, никада не би могле да раде на неком другом одељењу. Психијатрија је најлепше одељење, једногласне су.
– Почела сам да радим 1979. године. Психијатрија ми се свидела још у средњој школи на пракси. Било ми је интересантно, јер је специфично. Било је тренутака који су ме уплашили, али када бих поново требала да упишем средњу школу и да радим негде, поново бих исто бирала – наглашава Верица Назор.
И мајка и старија сестра Снежане Веселиновић радиле су на психијатријском одељењу. Она је ту од 1984. године и кроз шалу каже да је њеној породици изгледа предодређено да раде на овом одељењу. Сматра да ту не може свако да буде сестра или техничар.
– Мораш да будеш смирен. Ако је пацијент узнемирен, не можеш и ти слично реаговати. Само ћеш изазвати агресију. Било је небројено ситуација када смо се везивали за пацијента, а и они за нас. То буду углавном стари пацијенти, па знамо шта можемо од њих да очекујемо – каже Снежана Веселиновић.
Поред главне сестре Верице Миловановић, Верице Назор и Снежане Веселиновић, у Служби за психијатрију раде још и Драган Гачевић, Мирко Лазаревић, Слободан Лазаревски, Драгица Петровић, Драгољуб Брзаковић, Дејан Аврић, Милан Димитријевић, Велена Савић, Бранислав Ђурђевић, Слађана Ракић, Милан Шијан, Раде Марковић, Никола Недељковић, Слађана Товитовић, Сандра Јосиповић, Снежана Игњатовић, Емица Марковић, Ивана Арсеновић. Са њима су и радни терапеути Радомир Мандић, Славица Дамњановић и Мирјана Перишић.
РАДНА ТЕРАПИЈА
У Служби за психијатрију организује се окупациона радна терапија, а са пацијентима ради троје радних терапеута. Овакав вид терапије врло је користан за сва анксиозна стања, односно за стања психичке напетости. Како Мирјана Перишић, виши радни терапеут у Дневној психијатријској болници истиче, на овом месту у зависности од личних афинитета, пацијенти могу да изразе своју креативност, а често се организују изложбе радова насталих на терапијама.
– Осим окупационе радне терапије која је незаобилазни део лечења, имамо социотерапијске групе, гимнастичке вежбе и релаксацију. У групи разговарамо о темама које су важне за пацијента, сви учествују и дају своје виђење неког проблема. Након тога, кроз радну терапију, пацијенти могу да изразе своју креативност. Неко црта, неко слика, хекла, прави корпице од папира, украшава предмете и слично. Све ово врло је корисно за њих, пошто досађивање може погоршати њихову болест. Врло битан сегмент радне терапије је стрпљење и истрајност како терапеута, тако и пацијента. Много труда за мале помаке не треба да нас обесхрабри. Пут до опоравка је дуг, али је крајњи резултат награда за уложени труд – каже Мирјана Перишић.