Сваки порођај је прича за себе. Ту ништа не значи дугогодишње искуство. И после четири деценије колико радим као бабица, догоде се ситуације које ме изненаде. Ипак, ништа се не може мерити са осећањем када дочекам бебу, тај нови живот, и када беба по први пут удахне ваздух и заплаче. Бабица са једнаким узбуђењем улази у порођајну салу, како је ушла првог радног дана, па ево и после толико деценија – прича Јасмина Малетић, једна од најстаријих и најискуснијих акушерских сестара у Општој болници “Др Лаза К. Лазаревић” Шабац.
Од 1983. године када се запослила, Јасмина Малетић помогла је да на свет дође хиљаде беба. Никада није водила евиденцију, јер је неизмерно поносна што је, како каже кроз шалу, у одбору за дочек. А позиву бабице одазвала се сплетом околности. Желела је да живот посвети раду са децом, па је намеравала да постане васпитач. Међутим, у Шапцу у то време није постојала школа за васпитаче, али је овдашња средња Медицинска школа тек отворила смер за гинеколошко–акушерске сестре.
– Тек када смо кренули на праксу, схватила сам колико је звање бабице одговорно и колико је тај посао леп. Имали смо дивне професоре од којих смо пуно научиле. Акушерство нам је предавао др Србољуб Грујић, гинекологију др Љуба Стојановић … Они су толико били предани настави, да је та наша прва генерација скоро одмах заволела овај посао. Никада нећу заборавити како сам се осећала када сам први пут дошла у породилиште. Због треме нисам ни била свесна свега што се око мене дешавало – присећа се Јасмина Малетић.
Бабица није само посредник између лекара и пацијенткиње. Она је та којој жене, уплашене од предстојећег порођаја, гледају у очи. Она им је при руци када су у боловима, њене драгоцене савете без поговора слушају. Бабица у својим рукама држи два живота – и мајке и бебе. Радост када порођај протекне без компликација, не може ни са чим да се мери. И када се мајка по први пут, већ у порођајној сали сусретне са својим дететом и узме га у наручје. А управо је у овоме једна од тајни бабичке професије: колико год изгледало уобичајено, сваки порођај је прича за себе и тако му треба и приступити.
– Мајке различито реагују. Неке са радошћу прихвате бебу, неке су уплашене. Некада се зрелије понаша млада мајка од старије. Све зависи и од психофизичке припреме труднице за порођај. Мислим да би о томе требало још више повести рачуна, јер труднице читају свашта и слушају свакакве савете, углавном погрешне. И са некаквим предубеђењем долазе у породилиште. Ја никоме не причам бајке. Жени која се није порађала кажем да ће да је боли, али то је бол који може да издржи. Имала сам породиљу са пласираним епидуралним катетером. Она, замислите, није искористила ниједну дозу анестетика. Могла је да издржи бол – прича Јасмина.
Већина порођаја је онаква како је то природа одредила. Беба када реши да дође на свет, дешава се да некада не може да сачека до породилишта. И то су лепе приче. Али, Јасмина и њене колегинице никада не заборављају драматичне ситуације у којима може да буде угрожен живот и мајке и детета. Највећи страх имају од абрупције постељице. Уколико се не препозна на време, исход може бити фаталан. Памти случај жене која се порађала два пута без проблема, али је код треће трудноће месец дана пре термина прокрварила. Овде је брза реакција била пресудна и ова прича имала је срећан завршетак.
– Када сам почела да радим имали смо преко 2.000 порођаја. Сада се годишње у Шапцу роди око 1.300 беба. То је мало. Оно што сам приметила у последњих годину и по до две дана, мајке се све више одлучују за рађање трећег и четвртог детета и то ме неизмерно радује. И сама сам мајка троје деце, а бака петоро унучића и одлично знам колика су радост велике породице. Слушам младе мајке када се породе и разговарају између себе о поклон пакетима које добију од неких компанија. Нема то везе са имовинским стањем жене. Пажња друштва им је најважнија, а тим симболичним поклонима управо им се показује уважавање. Ту су сада и подстицаји државе за рађање. Сматрам да подршка друштва мајкама треба да буде још већа – истиче Јасмина.
У Служби гинекологије и акушерства Опште болнице “Др Лаза К. Лазаревић” Шабац, запослене су 32 акушерске сестре. Све оне један су тим, на истом задатку и свој посао раде са истом посвећеношћу. Зато је Јасмина Малетић нерадо прихватила наш позив за овај разговор, сматрајући да подједнаку пажњу заслужују и њене колегинице. А оно што је интересантно, међу шабачким бабицама има их старије и средње генерације, а што се младих бабица тиче, Јасмина са поносом наглашава да када за то дође време, без страха може да оде у пензију, јер су њене колегинице иако младе, одлично обучене за тај посао.
Са Јасмином Малетић у Служби гинекологије и акушерства као бабице раде још и Јелена Личанин, Јелена Јовановић, Валентина Петровић, Јелена Лазић, Марина Којић, Биљана Момчиловић, Јелена Јанковић, Анђелка Акик, Милана Петровић, Јасмина Јончев, Љиљана Живанић, Спасенија Теодоровић, Драгана Боројевић, Милена Боци, Верица Андрић, Љубица Илић, Наталија Мићић, Драгана Димитрић, Милица Малетић, Валентина Марковић, Милица Коларић, Кристина Михаиловић, Данијела Васиљевић, Бранка Дробац, Миланка Јеремић, Снежана Комановић, Јасмина Драгутиновић, Марина Исаиловић, Борка Јанковић, Јелена Максимовић и Ана Ликодрић.
БУДУЋИ ОЧЕВИ НА ПОРОЂАЈУ?
У последње време све се више говори о томе да би будући очеви требало да присуствују порођају и на тај начин да буду подршка својим супругама. Јасмина Малетић, као искусна бабица и као неко ко често има прилику да буде на пријему трудница у породилиште сматра да будући очеви код нас, ипак, нису зрели за тако нешто.
– На пријему када долазе са супругама сваки гледа да што пре “шмугне”. Далеко од тога да су мушкарци неосетљиви. Једноставно, они се плаше јер је то за њих нешто непознато. Имали смо ситуацију пре короне док су посете биле дозвољене, жена се породила, муж јој дошао у посету, она поче да му препричава дешавања са свог порођаја. У једном тренутку чули смо да је нешто треснуло. Дотрчале смо уплашене да је жена колабирала. Ми тамо, а она се држи за главу, док супруг лежи онесвешћен на поду. Поливале смо га водом, једва је дошао себи. Она је толико била сликовита у описима свог искуства, да он то није могао да поднесе.