Прошло је више од годину дана, од када смо се ухватили у коштац са непознатим обољењем, које изазива вирус из породице корона вируса, али који се не понаша као до сада нама познати вируси. Прве реакције су биле неверица да се тако нешто дешава. Зар је могуће да моју генерацију неће обићи још једна “мука” – студије у току инфлације, избеглички егзодус (дежурство на Павловића ћуприји), бомбардовање, политичка и економска превирања, епидемија вируса грипа Х1Н1… Ипак, помислили смо да ћемо и овај проблем пребродити, савладати у најкраћем року. Добра организација, брзо дејство, наравно, посвећеност у раду, борба здравствених радника за здравље и животе оболелих. Али то је била само жеља. Стварност је била другачија.
Сваким даном смо сазнавали нешто ново. Сваким даном клиничка слика оболелих се мењала, а ми смо покушавали да нађемо решења за проблеме који су се нагомилавали невероватном брзином. Сада, као и у току епидемије свињског грипа, крајем 2009. и почетком 2010. године, комплетна служба пнеумофтизиологије је поднела највећи терет у лечењу и збрињавању пацијената. Први талас, затим други пик првог таласа, прође пролеће и поче лето. У јеку лета, други талас који наступа још већом силином. Нови проблем! Ми и даље у скафандерима, пацијената је више него што можемо да их збринемо у једној згради (грудно/неурологија) где је 126 постеља. Полако се отвара одељење по одељење и прелазе у црвене зоне. У јулу месецу 2020. године Општа болница “Др Лаза К. Лазаревић” у Шапцу постаје Ковид болница.
Ситуација постаје компликованија
Структура пацијената је била шаролика, било је и младих и старих, лакших, као и јако тешких клиничких слика, али ни приближно не толико погоршања и смртних исхода као што се то десило у трећем таласу. Он почиње крајем октобра и почетком новембра 2020. године. У том налету вируса већином су најтежи случајеви, они средњих година, у децембру све је више старих. Нажалост, трећи талас се продужава све до пролећа ове године. У марту и априлу доминирају тешке клиничке слике код млађих људи: захваћеност паренхима Ковид пнеумонијом преко 80 одсто, лоша гасна размена, пад сатурације кисеоника у крви, емболије плућа, компликације придружених болести. Они се гуше због болести, а нама је тешко у скафандерима, јер после четири сата, ми осећамо знаке хипоксије.
Свима је тешко. Радимо најбоље што можемо у овим условима. Поштујемо протоколе лечења, трудимо се, и лекари и медицинске сестре, да пацијентима помогнемо како терапијом, тако и људском речи. Иако нам не виде лица, бар да нам чују глас охрабрења и осете веру да ће бити боље. Охрабрујемо их да имају стрпљења, да је опоравак дуг, да истрају у жељи и напорима, да после лечења у болници наставе рехабилитацију у кућним условима.
Колико год сте професионални, колико год сте се навикли на тешке пацијенте, њихова погоршања и побољшања, увек се десе ситуације и дође такав тренутак када вам се срце стегне и када осетите ону велику кнедлу у грлу! У току визите се шалите са пацијентом, причате о колачима које ће правити када изађе из болнице, а она потом, за мање од 24 сата изгуби битку са вирусом!
Код овог вируса све ме је изненадило
Немамо још тачну представу, које ће све последице код појединаца оставити прележана инфекција. Знамо да је умор доминантан неколико недеља до неколико месеци после изласка из болнице. Врло често се јављају обољења, типа повишеног крвног притиска, дијабета тј. шећерна болест, као и други ендокрини поремећаји, које пре ковид инфекције нису имали. Нису ретке ни компликације везане за срчани мишић – миокардитис, као и запаљења срчане кесе – перикардитис. Ако постоји замор који дуго траје треба искључити ове компликације. Познати су нам случајеви који су на ЦТ – у имали промене паренхима и више од два месеца од почетка болести. Болови у кичми, посебно лумбалном делу, као и болови у зглобовима у пост ковид периоду нису ретки. Ово је мали део онога што можемо да испратимо за ових годину дана, а мишљења сам да ће се тек прави пост ковид синдроми испољити у наредном периоду, годину до две дана.
Код ове болести све ме је изненадило. Брзина погоршања, али и брзина повлачења патолошких сенки на РТГ плућа. Ковид инфекција је системска болест, али прво што можемо да визуализујемо је снимак плућа и сатурација кисеоника, па нас то уводи у целу проблематику: дејство на крвну слику, функцију јетре, бубрега, ендокрини систем. Пад концентрације кисеоника у крви – хипоксија, оштећује све органе. За сада још не знамо колики је утицај на функцију мозга, али знамо да су честе несанице. На чуло мириса има некада такав ефекат, да особе које су изгубиле чуло мириса у почетку болести, по неколико месеци не могу да осете прави мирис свега што их окружује. То мора да је изузетно стресно!
Негација је резултат страха
Које год објашњење да се узме у обзир, правило је да нема правила. Мора се на време јављати на преглед и правовремено реаговати. Ми као лекари морамо бити одлучни, брзи у реакцијама, никада не оклевати. То је једини начин да се стане на пут овом вирусу. Када помислиш, па није ваљда емболија плућа код девојчурка од 18 година? Урадиш ЦТ и то јесте емболија! Овај вирус те увек изненади. И даље ми није јасно да постоје они који сматрају да овај вирус не постоји.
Није ми јасно како ти људи размишљају. На питање: да ли си прележао корону, добијете одговор – ЈЕСАМ. Па како онда не постоји вирус? Ако имаш благе симптоме и без компликација значи да не постоји, а они који имају тежак облик и компликације, за њих постоји вирус. Мислим да су људи слуђени, да не верују и у оно што виде и што осете. Можда су сувише уплашени па је негација решење, није то реткост. Мањак дисциплине и недовољна обавештеност. Све то може неповољно утицати на људску свест.
Мислим да дезинформације не потичу од здравствених радника. Опасност од опречних, а и погрешних информација посредством друштвених мрежа су одлучујуће. Као и пре ове пандемије, врло често обичан човек се о болести, лечењу, вакцинама, информише преко Гугла, те су тако погрешне интерпретације могуће. Можда постоји недостатак, не мислим да не постоји, већ се не експонира, особа са изразитим медицинским ауторитетом, на медијском нивоу, коме ће обичан човек веровати?
Вакцина је једино решење за прекид пандемије
Да је кратак период за производњу и испитивање вакцине, то је тачно. Али којом силином и какав је биланс ове пандемије, није чудно што је при овом степену развоја науке било могуће употребити раније примењене методе за израду вакцина, као јединог решења за прекид ове пандемије. Циљ нам је масовна вакцинација, као придржавање основих епидемијских мера у спречавању ширења вируса, што ће утицати на смањени степен мутације вируса и ефикасно дејство вакцине.
Опште познато је да се за одлазак у неке земље тражи примена одређене вакцине коју та земља захтева. Свако тада прими тражену вакцину и нико не поставља питање да ли је то неопходно, какав утицај има на организам и слично. У тим случајевима се не постављају сувишна питања, а сада постоји проблем. У Србији сви имамо вакциналне картоне, ми, наша деца, унучићи. Зашто вакцина постоји и зашто се даје? Да се спречи болест или да се и ако дође до обољевања добије благ облик. Зар треба, онда, даље расправљати о вакцини, овој или било којој другој?
Сматрам да вакцинација против Ковид инфекције треба да буде ствар личног избора, ако се то другачије не утврди на нивоу Светске здравствене организације. Свест здравствених радника треба да буде на таквом нивоу да не би требало наметати обавезу, већ би требало да својим примером покажу шта је исправно и да то буде најбоља и најефикаснија пропаганда за вакцинацију. Ја сам прележала Ковид инфекцију у децембру 2020, а вакцинисила сам се у априлу 2021. године.
Надам се да се неће наставити двоумљење становништва око вакцинације. Ако међу становништвом не буде одлуке да ураде праву ствар – ДА СЕ ВАКЦИНИШУ, здравство ће бити и даље заробљено у Ковид систему. Неће бити добро ни нама, здравственим радницима, ни ковид пацијентима, а ни не-ковид пацијентима. Одлучите сами!