Поводом 170 година од рођења:
Др Лаза К. Лазаревић је у нашем културном наслеђу заслужено запамћен као зачетник српског реализма у књижевности. Према оценама критичара, стављен је на прво место. Ништа мање није значајан његов допринос као лекара клиничара и научника, што је неправедно недовољно уписано и у нашим, и у светским изворима.
Др Лаза К. Лазаревић је рођен у Шапцу 1851. године. Отац Кузман био је трговац, а мајка Јелка је потицала из кујунџијске породице. Имао је три сестре. Шабац је град у коме је подигнута прва болница у обновљеној Србији још 1826. године, а за управника је постављен др Јован Стејић – један од првих наших школованих лекара.
Школовање је започео у Шапцу, а после очеве смрти, пети и шести разред гимназије завршава у Београду. Становао је код старије сестре Милке и зета Милорада Петровића Шапчанина, познатог песника. После гимназије и велике матуре студирао је на Великој школи у Београду правне науке и дипломирао 1871. године. Као дипломирани правник, Лаза К. Лазаревић је исте године добио државну стипендију за студије медицине у Паризу. Али на студије не одлази због избијања француско-пруског рата, а потом и Париске комуне. На обновљеном конкурсу 1872. године добио је државну стипендију за студије медицине у Берлину, чији је Медицински факултет био један од најпрестижнијих у Европи.
Медицинске студије у Берлину Лаза К. Лазаревић прекида због српско-турских ратова и враћа се у Србију где бива ангажован у војном санитету. Иако тек студент медицине, радио је као лекар у ондашњој пољској болници за време оба српско-турска рата 1876. и 1877. године. „Инспектор свих медицинских мисија изузев руских“, бечки хирург барон Јаромир фон Мунди, после инспекције шабачке болнице записао је о раду Лазе К. Лазаревића: „Задивљен сам његовом стручном спремом, организацијом и његовим радом.“ Лаза К. Лазаревић је тако још као студент практично упознао стање здравствене службе у Србији. У „Српским новинама“ 1877. године објављује свој први стручни чланак „О дезинфиковању школа у којима су за време рата биле болнице“.
Марта 1878. године, по завршетку српско-турског рата, Лаза К. Лазаревић се враћа у Берлин и наставља студије медицине. Почетком 1879. године успешно их завршава положивши Egzamen rigorozum. Припрема докторски завршни рад – докторску дисертацију „Допринос експерименталном проучавању и анализа електролитичког деловања живе на организам“, који је одбранио 8.марта 1879. године. Промовисан је у звање доктора „целокупног лекарства и хирургије“, што би одговарало данашњем научном звању доктора медицинских наука и хирургије.
Научнички таленат др Лазе К. Лазаревића развијао се у гимназији и исказивао већ током школовања. Учио је у Берлину у хемијској лабораторији познатог професора Ота Либрајха, што га је увело у простор огледне медицине. Изградио је сопствени научни приступ медицини кроз патологију и експерименте и као лекар практичар повећавао квалитет дијагностике и терапије за сваког пацијента, ма у којој специјалистичкој медицинској области да је радио. Др Лаза К. Лазаревић је у потпуности усвојио оновремени актуелни научни приступ у европској медицинској традицији утемељен на Пастеровом учењу, према коме је сваки узрок опредељивао и последицу.
Др Лаза К. Лазаревић живео је само 40, а као лекар је радио непуних 11 година. Од 1884. године је „побољевао од туберкулозе“. За само 11 година лекарског рада публиковао је 77 стручних и научних радова и саопштења.
Епитет научника стекао је описом знака за поуздану дијагнозу лезије nervus-a ishiadicus-a и заслужио епоним у светској литератури јер је први утврдио да се бол јавља због истезања nervus-a ishiadicus-a, а не због притиска мишића на нерв како се мислило до тада, а и после његовог описа. Рад Ischias postica Cotunnii – један прилог за њену диференцијалну дијагнозу објављен је у часопису „Српски архив“ 1880. године, а 4 године касније (1884) штампан је и у бечком „Allgemeine Wiener Medizinische Zeitung”.
Одмах по доласку са студија из Берлина, већ 29. августа 1879. године др Лаза К. Лазаревић присуствује редовној седници Српског лекарског друштва (СЛД). Представио га је председник друштва др Младен Јанковић, а сам Лазаревић је одржао приступну беседу „о једном случају присилног прекида трудноће“, коју је обавио као студент на испиту из гинекологије. Др Лаза К. Лазаревић је од тада, па све док због болести није пао у постељу 1889. године, присуствовао готово свим седницама СЛД, на којима је био веома активан.
Можда последњи његов допринос представља предлог прихваћен на редовној седници одржаној 26. априла 1889. године „да се у часопису Српски Архив отвори рубрика за инсерате у којима ће апотекари моћи објављивати неке науком опробане лекове…“.
Др Лаза К. Лазаревић је 1881. године, после ступања на снагу „Владиног санитетског законика“, којим је „Варошка болница у Палилули“ названа „Општа државна болница у Београду“, постављен за примаријуса Унутрашњег одељења те болнице. На тој дужности је остао све до 10. фебруара 1889. године када је прешао у активну војну службу и именован за личног лекара краља Милана. Радећи као примаријус и шеф Унутрашњег одељења исказао је стручну, научну и организациону способност и остварио добре резултате.
Од одељња је направио клинику са одлично опремљеном лабораторијом за оно време. Први у Србији увео је на Клиници „електрисање галванским батеријама под каутелима“. Ову вештину је донео из Берлина са студија, а због ишијаса од којег је оболео још као студент. Исти терапијски метод спроводио је и на себи.
Др Лаза К. Лазаревић је у приватној у Хаџи Николићевој кући, преко пута Клинике, уредио Одељење за старе и лично га водио као примаријус болнице. То болничко оделјење треба сматрати првом геријатријском болницом не само у Србији већ и у Европи. Тако и др Лази К. Лазаревићу припада епоним првог геронтолога у модерној медицини.
Оболео од туберкулозе, изнурен и исцрпљен болешћу, умро је 29. децембра 1890. године, по старом, тј. 10. јануара 1891. године, по грегоријанском календару.
Др Лаза К. Лазаревић је за само 11 година публиковао стручне и научне радове из више медицинских области: офталмологије, хирургије, гинекологије, инфектологије, бактериологије, а најзначајније из области неурологије. Био је први српски неуролог који је могао равноправно стати уз европске и светске научнике из области неурологије.
Др Лази К. Лазаревићу се спори да није писао и радио у области психијатрије, што апсолутно није тачно. Србија је 1861. године одлуком књаза Михаила Обреновића добила прву психијатријску болницу „Дом за с ума сишавше“ у Докторовој кули, приватној кући, подигнутој 1824. године, а грађевина у очуваном стању и данас припада Специјалној болници за психијатријске болести „Др Лаза К. Лазаревић“. У тој згради је 1881. године установлјена „Болница за душевне болести“. Болесници с менталним поремећајима примани су на лечење по налогу суда, што је неретко била пракса и у напреднијим земљама Европе и Запада.
У архиви и документацији болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ у периоду од 1880. до 1887. године чува се 156 историја болести у које су унете „лекарске сведоџбе“, а 50 је својом руком писао и потписао др Лаза К. Лазаревић. Он је у наведеном периоду опсервирао готово трећину хоспитализованих душевних болесника ондашње целе Србије.
У записницима са седница Српског лекарског друштва забележено је и да је говорио о примени плацебо терапије, износећи да терапијски учинак на болима и вода парентерално унета ињекцијом. То је све у складу с тадашњим доминантним учењима Шаркоа о хистерији, коју су касније прихватили бројни познати научници. Међу њима су и Бројер, Бабински, Фројд и други.
Наш Др Лаза К. Лазаревић био је изузетан и прави лекар укупне научне медицине свога доба, али и врстан познавалац психологије и психијатрије по савременим критеријумима.
Лаза К. Лазаревић био је и познат писац, реалиста. Почео је да пише као зрео човек и неко ко је свесно каријеру писца потчинио каријери лекара. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено. За живота је објавио осам приповедака: „Први пут с оцем на јутрење”, „Школска икона”, „У добри час хајдуци!”, „На бунару”, „Вертер”, „Све ће то народ позлатити”, „Ветар” и „Он зна све”. Приповетку „Швабица” тада није објавио јер је, како многи верују, била сувише аутобиографска. Објављена је тек седам година након пишчеве смрти 1898. године у књизи „Приповетке Лазе К. Лазаревића” коју је приредио Љубомир Јовановић. Све његове приповетке могу се поделити на приповетке из градског и на приповетке из сеоског живота. Карактеристика Лазаревићевих приповедака је идеализација и величање патријархалног света и породичне задруге којој се све жртвује, па чак и сопствена срећа.
Критикован је као превише оптимистичан да би био реалиста. Лазина патријахалност, баш као и жеља његових критичара за напредком друштва, данас су тешко разумљиви. Оно што остаје иза свега су хармоничне реченице, стилски перфекционизам, емоција коју речи писца изазивају, психолошки аспекти ликова…то је оно што др Лазу К. Лазаревића заувек сврстава у ред наших најбољих писаца.