Дневна психијатријска болница Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу, данас је обележила две деценије постојања. Отворена је 2003. године, најпре у оквиру Одељења, а од пре четрнаест година има сопствени простор. На овом месту пацијенте не дочекују болеснички кревети, већ четкице, боје, вуница, платна и све оно што омогућава испољавање креативности. А заправо реч је о радној окупационој терапији која се показала као врло корисна за сва анксиозна стања, односно за стања психичке напетости. Са пацијентима раде психијатар, радни терапеут, дефектолог, психолог и медицинска сестра.
На самом улазу у Дневну психијатријску болницу, као да се ступа у галерију. Дуж ходника по зидовима су окачени цртежи и слике, у просторији у којој се у највећој мери ради с пацијентима, поред врата је ткачки разбој. На полицама посложени радови пацијената, а ту има и флаша украшених декупаж техником, уникатних корпица, хекланих рукотворина … Све ово, а и амбијент у ком се дневна болница налази, више подсећају на уметничку радионицу него на место где време проводе наши суграђани који имају здравствени проблем.
– Дневна болница подразумева један облик лечења између амбулантног и пуног хоспиталног третмана. По протоколу рада имамо социотерапијске групе, гимнастичке вежбе, релаксацију, као и радну терапију која је неизоставни део лечења. У зависности од њихових примарних личности, кроз радну терапију пацијенти изражавају своју креативност. Имамо пацијенте који су у радним односима, а имамо и оне који нису у радном односу тако да врло често имају неквалитетно искоришћено време, досађују се, што још више погоршава њихову болест. Када овде науче колико је радна терапија корисна и кад сами осете колико се боље осећају после активности које овде спроводе, врло често неки од њих то наставе и код куће да раде – наводи психијатар др Љиљана Тодоровић, шеф Одсека Дневне психијатријске болнице.
Како објашњава Мирјана Перишић, виши радни терапеут, у Дневној психијатријској болници број пацијената свакодневно варира од 15 до 20, а ово место је заједнички кутак за разговор, разумевање, опоравак и за рад. Осим групних терапија и заједничког времена, сваки пацијент има и могућност за индивидуални разговор са лекаром, дефектологом или психологом. Бројни су бенефити оваквог вида лечења за пацијенте, најпре пацијенти нису иза закључаних врата. Они долази самовољно, од својих кућа, а остатак дана проводе у свом окружењу и са својим породицама.
– Пацијенти долазе у 8.30 часова, доручкују, добију терапију, а пола сата касније почиње „група“ на којој се договарамо о темама које су актуелне и које интересују пацијенте тог дана. Они сами предлажу теме. Након тога следи кратка пауза па време за гимнастику које служи за мишићну релаксацију пре разговора са дефектологом. По завршетку групног, а често и индивидуалног разговора, започињемо радну терапију. Иако на први поглед изгледа као игра, радна терапија се врло пажљиво бира за сваког пацијента понаособ. Радимо разним техникама и пацијенти су на различите начине ангажовани. Некоме треба подстицај, неког морате охрабрити, утицати на самопоуздање, друге опет мало примирити. Радимо техникама које не коштају много а могу пуно да допринесу општем побољшању стања пацијената. Бојимо флаше, тегле, цртамо, радимо декупаж, штрикамо, веземо, хекламо. Посебно сви воле да се ангажују у „креативном бојењу за одрасле“ па смо радове настале овом техником током радних терапија изложили у ходнику на улазу у просторије дневне болнице – објашњава Перишићева.
У Дневној психијатријској болници углавном се лече пацијенти оболели од депресије и психотичних поремећаја који су у ремисији. Њима треба јачи, интензивнији надзор у односу на амбулантни третман, али не морају да буду хоспитализовани у болници. А да би био лечен у Дневној болници, пацијент мора да буде критичан, али мора да буде у довољно добром стању да схвата да му је лечење потребно, односно да буде способан за сарадњу, да прихвата лечење и да прихвата протокол рада. Оно што је за пацијенте, можда, и најважније од свега је да се на овом месту њихова болест дестигматизује.
– На жалост, у друштву и даље постоји став да је психичка болест нешто што је срамота, нешто што треба сакрити, да једном када почнеш да се лечиш на психијатрији, ти си на неки начин обележен. Зато је дестигматизација у Дневној болници нешто што је пацијентима највећа добит, јер ми са њима у едукативном раду говоримо о менталном здрављу, како се према томе треба односити и да ту нема места ни за какву срамоту, јер је то болест као и свака друга. Сви који су прошли кроз дневну болницу, мислим да су то схватили. Емпатија коју добијају од нас им је незаменљива и многи су рекли да се ту осећају много боље него у својим породицама. Многима је овде постало јасно зашто треба да се лече, да то није ништа лоше и страшно и да је могуће довести психички проблем под контролу – објашњава др Тодоровић.
Осим др Љиљане Тодоровић и Мирјане Перишић, са пацијентима раде и психолог Олга Перић, дефектолог Станојка Савић и виша медицинска сестра Снежана Игњатовић.
ЗА МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ ВАЖНА ЈЕ ПРЕВЕНЦИЈА
О менталном здрављу требало би да размишљамо сви. Дневна болница је место где се већ лече особе које имају менталне проблеме. Морало би се тежити превенцији менталних болести и унапређењу менталног здравља целокупног становништва, истиче др Љиљана Тодоровић.
– Сматрам да би требало да кренемо од најранијег узраста и да се деца још у вртићу уче шта је психичко здравље, шта су емоције, шта значи комуникација. Дете је из свог породичног окружења дошло у групу у којој треба да се социјализује. У социјализацији, а да бисмо сачували ментално здравље, најбитнији су међуљудски односи који зависе од комуникације међу људима. То треба да се учи. У комуникацији нам, нажалост, недостају стрпљење и способност да се емоције препознају и да се емоцијама влада – наглашава др Љиљана Тодоровић.
