Хероји за воланом

У борби са временом они су на првој линији. Подједнако као и медицинари знају да секунде често могу да одлуче исход животних битака. Ту брзину прати одговорност за бар још три живота у санитету, али и брига за друге учеснике у саобраћају. Колико год притисак био снажан, само једна мисао у тим тренуцима им пролази кроз главу – да се на одредиште стигне што брже и безбедно. Зато за возаче из Службе санитетског превоза Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац можемо рећи да су хероји за воланом.

У служби их је осморица. Раде у три смене, али радно време често не игра никакву улогу. Сваки од њих је увек у приправности, јер никад се не зна како ће дан да изгледа. То нико не може да предвиди. Како истиче шеф ове службе Миодраг Чанић, у највећем броју превозе се критични пацијенти у неки од центара у Београду, а тада је искуство возача и њихова способност да у драматичним ситуацијама остану прибрани, од изузетне важности.

– Нема везе које је доба дана или ноћи, да ли је вејавица или пљусак, ми морамо да будемо спремни на све. Највише возимо у Београд, а то су махом пацијенти са врло озбиљним повредама после неке саобраћајне несреће или када је сезона пољских радова. Много је и пацијената који су имали инфаркт. Нажалост, све су млађи. То су ситуације где је брзина пресудна. Сваки пут када седнем за волан санитета стрепим и само размишљам о томе да све протекне у најбољем реду и да пацијент стигне на време – каже Миодраг Чанић који је у служби од 2007. године.

Никада неће заборавити онај тренутак када је први пут сео за волан санитета и укључио сирену. Тај осећај језе није га напуштао до Београда, сећа се Чанић. А када дође до драме у возилу, када наступи пометња међу медицинским особљем и борба за живот пацијента, ни возачи санитета не могу да остану равнодушни. То се догодило Илији Брајићу и то првог радног дана.

– Прва вожња. Инфаркт. А у мојој глави само да на одредиште стигнем што пре. Не можеш да будеш имун на такве ствари. У служби сам већ пет година, али ни године искуства не значе ништа. Не могу да се просто искључим од онога што се дешава иза мојих леђа, а посебно је тешко када возимо дете. Никада нећу заборавити једну вожњу. Треба да се крене хитно у Београд, дечак пао с мотора, повреда главе, стање критично. Препознам дечака из мог комшилука. Знам то дете од када се родило. Мислим да сам до Београда долетео. Лекари нису имали добре прогнозе. На срећу, преживео је – прича Илија Брајић.

Највише посла у Служби санитетског превоза било је током најснажнијег удара Ковида 19. Не могу да изброје колико су свакодневно имали транспорта најтеже оболелих пацијената у Београд. Осим овога, у сваком тренутку били су ангажовани и у болничком кругу, како би оболеле довозили и одвозили са скенера који је физички удаљен од одељења на којима су били смештени болесници. Поврх свега, ни њих није мимоилазио вирус, па је служба радила са мањим бројем људи. Али све су постизали.

– Одвеземо пацијента до Београда, вратимо се у Шабац, па поново назад у Београд. Возили смо их и у друге градове, а не само у главни град. Скафандер практично нисмо ни скидали. Мокри до голе коже. Онда дођемо кући, једва да неко успе да руча, па опет назад на посао. Тако је то функционисало. Иначе, током сезоне годишњих одмора бар два, три пута затреба транспорт из иностранства неког осигураника са подручја Шапца. Тако смо због саобраћајних несрећа или срчаних удара по пацијенте ишли у Аустрију, Црну Гору, Словачку, Немачку, Босну и Херцеговину – наводи Миодраг Чанић.

Служба санитетског превоза у шабачкој болници заживела је 2007. године, али је званично формирана годину дана касније када је у болници основана Служба Ургентног пријема. Почело се с једним возачем и једним возилом. Временом, због све већег обима посла број возача је повећаван, а возни парк прошириван новим возилима. Сада у овој служби раде Илија Брајић, Предраг Јованић,  Дарко Латиновић, Небојша Ђукић, Верољуб Павловић, Драган Бошковић, Драган Крстић и Миодраг Чанић, шеф ове службе.

Упркос данима пуним неизвесности и људским трагедијама које им се пред очима смењују као на филмској траци, постоји нешто што возаче санитета шабачке болнице охрабрује да лакше све ово преброде. То је онај транспорт из Београда када пацијента са лошим прогнозама у исход лечења врате назад у Шабац живог и чилог.