Никола Искић, медицински техничар у Општој болници „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац, објавио је нови роман под називом Росна јутра. Роман говори о животима двоје људи, о Кољи и Дјевки, чије су се душе још у самом детињству дотакле и пожелеле да се никада не одвоје. Росна јутра други је роман Николе Искића, а осим два романа, од 2015. године објавио је и две збирке песама.
За Николу Искића, писање је много више од низања речи на хартији. То су тренуци у којима емоцијама даје простор да се распламсају, да утисне део себе, али само онолико колико је довољно да његова дела наставе да живе сама. Од првих стихова насталих још у средњој школи, па до свог књижевног првенца, протекло је доста времена. Ипак, како истиче, за своје стваралаштво највећу захвалност дугује управо професији којој је посветио живот.
– Да нисам ишао у медицинску школу и да не радим у болници, искрено, нисам сигуран да бих се бавио писањем. Посао медицинских радника је хуман и развија емпатију. Једноставно, овај посао био је темељ за моју креативност и инспирацију. Раније сам се бавио спортом, тренирао фудбал, али није могло да ме испуни као што то чини писање – каже Никола Искић.
Прва збирка песама и изрека насловљена Сведочанство, објављена је 2015. године. Уследио је роман Лилиа, објављен 2019. године, а годину дана касније још једна збирка песама сабрана под именом Тобом овенчани (све)мир. Иако је прве стихове срочио у тинејџерском добу, Никола се тек 2005. године, када је започео стаж у шабачкој болници, охрабрио да писању поклони већу пажњу. На Одељењу хирургије током ноћних смена на кратким паузама, настали су неки од стихова.
– То одељење ми је на неки начин променило живот. Сусрети пацијената са њима драгим људима, њихове емоције, мислим да су били преломни тренутак за стварање. Иако више не радим на хирургији, и даље су ми живи у сећању ликови многих пацијената. И данас чувам минијатурну исплетену патофну коју ми је поклонила једна бака која је лежала на одељењу месецима. Сваки пут када видим сетим се те баке, њеног погледа када ми је то поклонила и како сам се тада осећао. То су непроцењиве ствари – објашњава.
Да за животни позив одабере здравствену струку, Николу је мотивисала његова мајка, виша медицинска сестра која је до своје преране смрти радила у шабачкој болници. А Спасенија Искић није била само омиљена међу својим колегама. О њој је са дивљењем говорила читава Србија, као о једном од најуспешнијих промотера акције „Продужи живот“, јер је близу 2000 суграђана подстакла да завештају своје органе. Након тешког можданог удара у својој 53–ој години и мождане смрти, Спасенијини органи продужили су животе тешко оболелима.
– Када је мама ишла по комшилуку да даје инјекције, док сам био дете увек ме водила са собом и то ми је било занимљиво. Без обзира што сам одрастао у таквом окружењу, нисам био сигуран да ли је медицинска струка нешто чиме бих могао да се посветим. Али је мама у мене веровала више него што сам имао поверење у себе самог. Морам да признам да сам током школовања био равнодушан према овој професији, лопта ме више привлачила, али се све променило већ у првих месец дана на хирургији – прича Никола Искић.
Роман Росна јутра промовисан је на минулом Октобарском сајму књига у Београду, а Шапчани ће имати прилику да се са овим делом боље упознају у четвртак, 17. новембра у Културном центру. Почетак промоције предвиђен је од 19 сати.