„Др Теодор Божин, ђак чувене Хајделбершке школе и асистент професора Сауербруха, био је изванредан хирург, велики ортопед и добар уролог. Својим радом уврстио се у најпознатије и најрепрезентативније лекаре у Шапцу, како у садашњости, тако и у прошлости“.
Др Чеда Кнежевић
За наслов овог прилога о доктору који је шабачком здравству посветио више од две деценије и о чијем учинку овако бираним речима говори такође знаменити лекар овог поднебља, нисмо случајно узели управо наслов књиге др Теодора Божина, коју је 1974. године издао у Нојшателу (Швајцарска). Њиме је најсажетије исказан животну пут овог Банаћанина, што се с иглом у реверу и виолином под пазухом запутио европским пространствима, да би у Хајделбергу нашао две своје животне љубави – медицину и младу студенткињу, колегиницу Илзу.
А почетак приче је у Модошу (сада Јаши Томићу), у Банату, где се родио 27. јуна (10. јула по новом календару) 1895. године и тамо учио основну школу и кројачки занат. Дечја парализа му у другој–трећој години осакатиле леву ногу, али не и жудњу за много вишим дометима од шегртског знања и звања.
Ухлебљење је најпре потражио у Пешти и Будиму, потом у Бечу и Минхену. У немачкој престоници је помно учио немачки језик и узимао часове виолине. Средином прве светске ратне катаклизме аустроугарски конзулат га регрутује у помоћну службу, те је у Ландау био преводилац српским заробљеницима – у логору у коме је било око 16.000 заробљених Француза, Енглеза, Руса, Срба … Тада се поред мађарског и немачког, које је говорио, служио и енглеским и француским језиком. (Касније ће научити још неколико и бити изузетан полиглота.)
Годину дана иза рата, септембра 1919, завршава гимназију а за зимски семестар 1919/20. је ванредни студент филозофије. У зимском семестру наредне године уписује се на медицински факултет – први пут као редован студент универзитета. И тада је почела борба за бели мантил, истина у годинама када изузетни студенти завршавају студије. Највише су га фасцинирала предавања и вежбе професора Сауербруха, чувеног хирурга који му је после постао учитељ и наставник и чији је асистент био.
Петог децембра 1924. завршио је државни испит а 22. јануара 1925. промовисан за доктора целокупне медицине, или како у дипломи пише: доктора медицине, хирургије и гинекологије. Имао је 30 година, али је медицину завршио за четири године и један месец.
Већ 1. марта 1925. је у Великом Бечкереку (данас Зрењанин), где је примљен на стаж, али без плате. У мају постаје секундарни лекар и прима прву плату, али га намера да заврши и специјализацију хирургије поново одводи у Минхен, где остаје две године, па још толико у Хајделбергу. Љубав са Илзом Гроте, која је такође завршила медицину, крунисао је венчањем 1930. у Вајненбергу – месту њеног рођења.
Са одличном сведоџбом о способности специјалисте за хирургију вратио се у родни Модош а онда на београдској клиници затражио обећано радно место. Одатле га упућују у Ужице, за вршиоца дужности шефа хруршко – гинеколошког одељења у тек саграђеној болници. Тамо је остао до 21. октобра 1929. до 22. новембра 1930, да би до септембра 1937. лечио свој народ у ваљевској болници, исто тако на челу хируршко – гинеколошког одељења. За то време им се родила деца: Иван јула 1931. и Јасмина октобра 1933.
Септембра 1937. стигне у ваљевску болницу депеша са потписом председника Владе Милана Стојадиновића да се др Божин у року од 24 сата јави на дужност у Шабац. Тако је Шабац добио врсног хирурга и стручњака целокупне медицине, који ће у овом граду остати све до пензионисања.
У свој рад је уносио све своје клиничко знање из хирургије и већ велико искуство у самосталном раду и организацији. Обавља све велике и тешке операције: улкус, неурохирургију, делом и грудну хирургију. Увек брзо, али асептично. Нарочито се истакао даноноћним радом у војној болници, од новембра 1944. до јуна 1945. Заједно са хирургом Слободаном Дуњићем обавио је чак 1.000 операција, не ретко остајући за импровизованим хируршким столом и по три дана и ноћи без сна. Кад је др Чеда Кнежевић, на почетку овог написа, његов рад вреднује највишом оценом, сигурно је имао у виду и овај учинак.
ЕТИКА
Каквог је менталног склопа био др Теодор Божин најбоље сведочи следећи пример:
„Године 1936. положим државни испит са одличним успехом и тада се појави потреба за хирурга у Шапцу, јер је доктор Михаило Дуњић, дугогодишњи хирург и управник болнице, из политичких разлога смењен с положаја. Стигнем по кишовитом времену. Велика прљавштина баш у центру. Зида се Народна банка а киша испрљала целу улицу и било ми је жао да посетим увређеног и толико цењеног колегу доктора Дуњића. одох, ипак, до њега. Представих се и рекох да сам дошао да чујем да ли он самовољно напушта тај положај, ако то није случај, ја нећу примити његово место. Доктор Дуњић ми рече да за сада не мисли да напусти положај, јер се нада да ће се политичке прилике променити. Али, нису се промениле и ја остадох и даље у Ваљеву“.
Међутим, случајно или из неких побуда, запретан је непроцењив допринос овог хуманисте ослобађању 5.000 Шапчана из логора у Јарку и на Сењаку у Шапцу. Сазнавши за прогон тако великог броја суграђана, који би сигурно били погубљени, у Београду је потражио Леа Хартмана, колегу са студија у Минхену, доктора медицине и санитетског потпуковника при Врховном штабу немачке главне команде за Србију. Шапчани су сутрадан пуштени из Јарка а за који дан и са Сењака. Доктор Хартман је убрзо смењен и послат на руски фронт, да би му др Божин изгубио сваки траг.
Ваља забележити још неке детаље. Нову методу лечења костију помоћу сребрних и златних шипки применио је ако не први, оно међу првима. Две – три године по доласку у Шабац, између стана и болнице свакодневно га превозио кочијаш Рамо Ибрић, на каруцама са мршавим коњићем, а онда је са Илзом 1940. посетио сајам аутомобила у Загребу и за 44.000 динара купио најновији модел „Опела“. Да би га користили, обоје су у Шапцу положили возачки испит. Две године пре тога присуствовали су конгресу лекара у Софији и тамо набавили рендген апарат којим је доктор Теодор скоро до краја радног века приватно болесницима прегледао и снимао желудац, жучну кесу и преломе костију. Те 1938. године саградили су свој дом у Јевремовој улици број 18. Оградили су дворишни плац од 12 ари и засадили пуно воћа, 100 чокота винове лозе и једну смокву.
Када је школске 1946/47. у „Андриној зеленој школи“ отворена Државна школа за медицинске сестре, др Божин је позван да предаје хирургију и анатомију. По његовој оцени, била је то једна од најбољих школа те врске у земљи.
У јесен 1951. задесила га је нова несрећа. Склизнувши са степеништа сломио је десну ногу, те је по оздрављењу могао да оперише само седећи на троношцу. И то га није спречило да се хирургијом бави још пуних осам година, све до пензионисања. Као први примаријус хирургије у Шапцу, др Божин је од 1956. до 1958. био и председник шабачке подружнице Српског лекарског друштва.
Тако је за 22 године изгарања на послу и ван њега много задужио овај град, а он му прескромно узвратио. Истина, добио је Орден рада и три ударничке значке, али и пензионисан 1959. мада није имао 65 година живота.
После пензионисања, др Божин са супругом Илзом одлази у Хајделберг, да би последње године провели у Нојшателу, где им је син Иван водећи швајцарски очни лекар. (Ћерка Јасмина је завршила Академију примењене уметности, живи у Женеви и успешно се бави сценографијом и костимографијом). Ту, крај Боденског језера, написао је „Од кројачке игле до хируршког ножа“ а између корица овог вредног сведочанства о једном плодном животу записао и ово:
„Често, врло често, рекао бих свакодневно, мислимо на наш лепи Шабац, па и на оне добре наше сељаке, који су нам 22 године тако верни били. Волео сам тај сељачки гуњ. Никад нећу заборавити многе пријатеље тамо у Мачви и Поцерини. Могу рећи да ми је то било најлепше и најплодније време медицинског рада“.
На жалост, незаборав др Теодора Божина потрајао је само до краја 1983. Др Изла је умрла две године раније.
СЕЋАЊА
Сусрет с болницом
„Јавим се на дужност код управника и он ме одмах поведе кроз целу болницу, зграду која је била још за време Турака подигнута. Имао сам само две повеће собе на располагању, једну за мушкарце, једну за жене. Болесника је било само два са туберкулозним фистулама и неколико жена са повредама. Где ће лежати оперисани и септични болесници, питам ја управника. Па има још једна барака, па могу се и ја њом служити, рече он … Мала соба је служила за амбуланту. Операциона сала је била мала, са умиваоником у њој …
Први пацијент
„Тек што сам био завршио вечеру, дође једна мала госпођа, представи се као „бабица Сека“ и рече да је њу послао др Лаза Петровић и да одмах дођем код неког трговца Лођина, јер му је син болестан и доктор Лаза ме позива на конзилију. Нађем колегу Лазу код болесника, младића од 16 – 17 година. Температура 39,7. Има јаке болове у трбуху и повраћање. Колега ми рече да је то, без сумње, акутно запаљење слепог црева. Како је температура наступила за неких 5 – 6 сати, рекох да то није за операцију, мада је он већ био спремио болесника да се пренесе у Београд. Како је случајно био чуо да је стигао хирург за болницу, он је послао по мене. Ја сам одлучно тврдио да није запаљење слепог црева и да није за операцију, а он није био задовољан мојом констатацијом, те само рече да „није за интернисту, него за хирурга и скида са себе сваку одговорност“. И оде. Лечење сам успешно обавио – без хируршке интервенције. Тако се заврши болест мог пацијента. Др Лаза ми честита и одмах позва на кафу.“
Једна оцена
НЕИЗБЕЖНА ИМЕНА
На свечаности поводом тридесет година од формирања Медицинског центра (1960 – 1990.), тадашњи директор ове здравствене установе, примаријус др Љубомир Поповић, изрекао је и ово мишљење:
„У овом граду своју узвишену мисију окружног физикуса започео је 1838. др Антоније Гродер, бечки студент и докторант. Овај ентузијаста на пословима просвећивања и лечења азијске патологије на европском тлу, остаје у нашем крају пуне 43 године. Захваљујући и њему, у Шапцу је 1865. отворена прва болница у Србији.
Иза Гродера, овде је крајем прошлог века др Аврам Винавер, који примењује савремену дијагностику рендгенским зрацима и као први улази у историју, употребивши рендгенске зраке за лечење тумора.
У историји шабачког и српског здравства не може се мимоићи др Сергије Рамзин, шеф бактериолошке станице, који је, опет први у Југославији, а по свој прилици и у свету, извршио калемљење БСЖ вакцином.
У исту раван са др Гродером и др Рамзином сврставају се др Љубиша Мандић, својим капиталним радом на искорењивању трахома, др Михаило Дуњић и др Теодор Божин, утемељивачи и најславниа имена шабачке хирургије. Не могу се непоменути ни др Манојло Стојановић, др Данило Цигановић, др Вита Павловић.
Неизоставна су и имена такође знаменитих шабачких лекара Боре Тирића, Андре Јовановића, Чеде Кнежевића, Митре Михаиловић, Ђуре Остојића, Драгутина Јуришића, Николе Милановића, Милорада Глишића …“
ИЗВОР: Драган Ивановић, КОЛЕВКА ЗДРАВСТВА У СРБИЈИ (КЊИГА ПРВА) Шабац 2003.