Иренина жеља да буде лекар, а онда када је уписала Медицински факултет, учинило ме поносним оцем. Бити лекар није лако, тражи много одрицања. И није довољно предати се послу, најважније је волети то што радиш. А у Ирени сам љубав према медицини препознао још док је била дете – прича др Боривоје Јадрановић, специјалиста гинекологије и акушерства у Општој болници „Др Лаза К. Лазаревић“ у Шапцу.
Дуже од век и по Шапчани имају болницу. Подигли су је први у Србији. И током свих ових година бројне породице су иста професија и исти хумани задатак додатно повезали. Да ли су гени одиграли улогу или је то можда одрастање уз родитеља лекара, то нико не може да објасни. Тек, Боривоје и Ирена Јадрановић припадају низу сродника у нашој установи који су се одазвали на исти позив и то раде успешно.
– Сећам се да је тата стално био над књигом и учио. Као дете виђала сам га и под стресом због посла. Било је тешких ситуација, али ни једна од њих ме није поколебала у намери да и ја кренем тим путем. Уписала сам средњу Медицинску школу, потом завршила факултет, а тата ми је био највећа подршка. Женама у овом послу је мало теже због породице. Ја сам мог тату током одрастања гледала док учи, а сада моје дете гледа мене над књигом – прича др Ирена Јадрановић, коју до звања специјалисте оториноларингологије дели још само завршни испит.
Управо се ова област др Ирени Јадрановић свидела још током студија. С друге стране, свестан изазова које носи једна хируршка грана у коју спада и оториноларингологија, др Боривоје Јадрановић није био пресрећан због ћеркиног избора. Али радни век је дуг, пун успона и падова и све је кудикамо лакше када се ради оно што се воли.
– Лепо је радити у некој хируршкој делатности, динамично је, доноси и своје лепе и своје лоше стране и одговорност је огромна. А проблем ако те не убије он те ојача. Сваки посао је такав. Али када се све сабере, више је лепих ствари него проблема – истиче др Боривоје Јадрановић, који у шабачкој болници ради 38 година.
Током нешто више од десет година колико је др Ирена Јадрановић део нашег колектива, са оцем је имала прилику и да професионално сарађује, посебно док је радила у Ургентном пријему. За стручне савете и консултације увек јој је на располагању. А осим тога што је оца учинила поносним јер је га је наследила у звању лекара, др Бора Јадрановић истиче да му причињава неизмерно задовољство што Ирену колеге не гледају више као његову ћерку, већ њега као Ирениног тату.
ДЕЦА ЛЕКАРА МОРАЈУ ВИШЕ ДА СЕ ДОКАЗУЈУ
– Бити дете лекара носи своје предности и мане. Постоји мишљење да су деца лекара размажена, лења, да нам је све дато на длану. Истина је да морамо много више да се доказујемо да изградимо своје име. Без обзира на то што сам Борина ћерка, потрајало је док нисам добила посао, а и на специјализацију сам дуго чекала. Ту је и породица. Једно дете први разред, друго на путу, али све се може постићи добром организацијом – каже др Ирена Јадрановић.