Лечење прелома код деце је специфично и знатно се разликује од лечења прелома код одраслих. Оно зависи од узраста детета, врсте и места прелома. Лечење прелома дечије кости ослања се на њене ткивне и биомеханичке особине. Захваљујући биолошком потенцијалу дечије кости и могућности ремоделирања, многе дечије преломе је захвално лечити јер све оно што ортопед не поправи, поправи природа. Уз успешњу сарадњу ортопедије Опште болнице “Др Лаза К. Лазаревић” у Шапцу и Института за мајку и дете која траје већ неколико година, сви преломи код деце се на исти начин збрињавају са јединственим циљем, а то је брзо излечење деце уз што мање одсуствовање из школе и са спортских терена, наводи асистент др Нинослав Беговић, дечији ортопед са Института за мајку и дете, и едукатор и сарадник шабачке болнице.
– Дечија кост се битно разликује од кости одраслих. Има знатно већу еластичност и отпорност на стрес и склона је пластичној деформацији. Скелет деце је стално промењива величина и подложан је сталним структурним и функционалним променама. Дечија кост садржи и зону раста – физу, која представља слабу тачку приликом дејства силе. Због веће еластичности, дечија кост је у стању да апсорбује више енергије од кости одраслих, пре него што попусти и сломи се. У току дејства силе која је мања од силе еластичности кости, кост се, после привремене деформације, а након престанка дејства силе, враћа у првобитни облик. Веће силе доводе до попуштања кости и прелома. Пластична деформација је одговорна за настанак прелома карактеристичних само за дечији узраст – каже др Нинослав Беговић.
Међу преломе карактеристичне за дечији узраст, др Нинослав Беговић набраја порођајну трауму, преломе савијања или кривљења, преломе типа “зелене гране”, као и епифизиолизе. Преломи настали услед порођаја настају као последица дејстава силе за време порођаја. Иако постоје на рођењу, често се превиде и дијагностикују тек њихове компликације. У клиничкој слици доминирају бол, оток, деформитет и одсуство покрета. Најчешћи су преломи кључне кости, надлактице и бутне кости који никада не захтевају хируршко лечење. Како истиче др Нинослав Беговић, код новорођенчета прелом кључне кости зарасте за десет дана, при чему је важно нотирати оток (каснији калус као знак зарастања), и чекати од три до шест месеци до његовог потпуног повлачења. Ово стање се не лечи већ само прати.
– Преломи савијања или кривљења настају као последица изузетне еластичности дечије кости, као и могућности њене пластичне деформације. У карактеристичне преломе, спадају и преломи типа “зелене гране”, који су назив добили према радиографском изгледу прелома. Настају услед дејства силе, након што кост претрпи пластичну деформацију, уз очуван кортекс са једне стране и карактеристични су искључиво за дечију кост. Најчешће је захваћена подлактица која се лако репонира и брзо зараста. Епифизиолизе представљају посебан ентитет који се јавља само када су зоне раста кости (физе) отворене, или делимично отворене и оне чине око 15 одсто свих повреда скелета код деце. Док дете расте ово су најчешћи преломи код деце. Са завршетком раста чешће срећемо дисторзије – објашњава др Беговић.
Као и код одраслих, преломе код деце карактеристише бол, оток и деформитет уз одсуство функције екстремитета. Поред добро узете анамнезе, клиничким прегледом се поставља сумња на прелом, а радиографија је углавном довољна за постављање коначне дијагнозе. У циљу утврђивања типа прелома и степена дислокације фрагмената, понекад је потребно учинити допунску дијагностику – компјутеризовану томографију (CT) или магнетну резонанцију (MR), а често и упоредну радиографију неповређеног екстремитета. Како др Беговић наглашава, приликом постављања дијагнозе и при тумачењу радиографских снимака, треба обратити пажњу на зоне раста које су отворене, као и на језгра осификације епифиза костију који често могу да доведу до неправилног тумачења промена и постављања погрешне дијагнозе .
– При лечењу прелома код деце, углавном се примењују затворене, мануелне ортопедске репозиције које дају најбоље резултате. Преломе чланака прстију имобилишемо фластером прст уз прст. Имобилизација прелома код деце је углавном гипсаном лонгетом, јер лонгета обезбеђује све адекватне услове за зарастање прелома без ризика од притиска гипса и трајног оштећења коже или целог екстремитета. У случајевима када је то неопходно, примењује се отворена хируршка репозиција и остеосинтеза. Дужина имобилизације зависи од врсте прелома, места прелома (кости) и старости детета, па тако неки преломи зарастају за две недеље док други захтевају имобилизацију у трајању од највише шест недеља. У случају деформитета након прелома, примењују се реконструктивне и корективне остеотомије – закључује др Нинослав Беговић.