Паркинсонова болест је болест поремећаја покрета, названа по лекару из Лондона Џејмсу Паркинсону (James Parkinson), који је 1817. године први описао симптоме болести. Поремећаји покрета настају због смањења лучења хемијске супстанце допамина и то у делу мозга који има важну улогу у контроли вољних покрета. Као последица хемијског дефицита у делу мозга који надзире вољне покрете јављају се невољни покрети. Каткад је присутан тзв. вишак покрета попут тремора, који се не може контролисати, а некада ‘недостатак покрета’, односно отежано започињање покрета и општа укоченост.
Сваког 11. априла, глобално се обележава дан посвећен Паркинсоновој болести како би се скренула пажња јавности на проблеме са којима се суочавају оболели, њихове породице, али и рушења предрасуда шире заједнице, као и да се подигне свест о овој болести и да се помогну напори свих светских
организација да се ова болест искорени.
Паркинсонова болест погађа око 10 милиона људи широм света, а у Србији има минимално 13 500 пацијената, према подацима Института за јавно здравље Батут.
„Паркинсонова болест није пресуда“, истиче доктор Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности.
Овај професор неурологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду и пионир истраживања неуродегенеративних болести у Србији пацијентима саветује да и после добијања дијагнозе наставе да живе као и пре.
„Уз терапије и (лагано) вежбање, мој савет је – покушајте у мери у којој живите да живите нормалан живот“, наводи Костић за BBC на српском.
„Имали сте (бившег америчког председника) Кенедија који је играо фудбал са том болешћу, папа је са њом 20 и нешто година водио Католичку цркву, што је, признаћете, велика институција. Питање је и когнитивне одлуке наших болесника да се не предају и да схвате да је то једна од оних болести које носи време и са којом се морају суочити. И да није најтежа“, указује професор.
Главни симптоми су дрхтање, укоченост мишића руку, ногу и врата и успоравање покрета. Узрок Паркинсонове болести није познат, али се претпоставља да неколико чинилаца игра у томе улогу, укључујући:
• Гени – истраживачи су идентификовали специфичне генетске мутације које могу узроковати Паркинсонову болест, али оне су ретке, осим у случајевима породице у којима је велики број чланова погођен болешћу.
• Околина – изложеност одређеним токсинима може повећати ризик од касније појаве Паркинсонове болести, али је ризик релативно мали.
Најчешће се јавља од 45-65 године живота.
Важно је нагласити да болест није фатална; постоје делотворни лекови. Лечење симптома болести успешно је посебно у раном стадијуму болести. Али лечење не зауставља напредовање болести. Важна је рана дијагноза болести, узимање специфичних лекова, начин исхране вежбање.
Лекови значајно смањују симптоме болести. Лекар специјалиста препоручује специфичну комбинацију лекова која се разликује код појединих болесника, а често захтева време и стрпљење. Лекови који се преписују пацијентима често изазивају нежељена дејства. Зато је неопходна редовна контрола и сваку промену треба пријавити специјалисти.
Важно је на време открити болест и лечити њене симптоме прописаним лековима.