Ортопедске захвате у Шапцу до пре пола века радили су лекари опште праксе, интернисти и хирурзи, а они најкомпликованији случајеви упућивани су у Београд. Радило се под окриљем Службе хирургије, а због великог броја интервенција, указала се потреба за специјалистом из ове области. Примаријус др Љубомир Поповић, био је први шабачки ортопед, оснивач Службе ортопедије и трауматологије, потом и генерални директор тадашњег Здравственог центра осам година, односно пуна два мандата.
Име прим. др Љубомира Поповића уписано је златним словима у историју шабачке медицине друге половине 20. века. Стари Шапчани и бројни познаваоци развоја здравства у овом граду, првог ортопеда у граду крај Саве знају, не као доктора Љубомира, него као Микицу – чувеног лекара, који је већ у првим годинама као ортопед постао звучно и цењено име у овој грани медицине. А добро је познат и љубитељима фудбала, јер је до поласка на Медицински факултет у дресу шабачког ФК „Мачва“ задавао главобољу противничким играчима.
Предратни лекари и млади стручњаци
Шабац се с разлогом сматра колевком српског здравства, будући да је у овом граду отворена прва болница, апотека, прорадио први рендген апарат … Од др Јована Стејића, првог Србина школованог лекара који је 1829. године пристигао у варош којом је управљао Јеврем Обреновић, преко др Лазе К. Лазаревића клиничара и геронтолога, и др Драге Љочић, прве лекарке у Србији, настављен је низ значајних имена доктора медицине који су своје знање и вештину ставили на располагање Шапчанима.
– Имам толико година да се сећам да је после ослобођења у Шапцу било само старих предратних лекара. То су били велики лекари др Јуришић, др Милановић, др Мартиновић … Они су, малтене, држали здравство у Шапцу, а болница је имала само неколико одељења: интерно, хируршко, грудно и гинекологију. После рата, 50–их година, долазе нам први лекари који су завршили Медицински факултет у Београду. Обнавља се кадар, долазе млади, добијају и завршавају специјализације. На интерном одељењу раде прим. др Радмило Томић, на хирургији др Милан Бакић, на гинекологији прим. др Наталија Живановић – сећа се прим. др Микица Поповић.
Непосредно после рата, како наводи наш саговорник, болницу су водили хирург др Теодор Божин, др Данило Цигановић, гинеколог, др Чедомир Кнежевић, интерниста–пнеумофтизиолог … О здрављу Шапчана бринули су све до 60–их година 20. века. У међувремену је донет Закон који је предвидео формирање здравствених центара, односно обједињавање домова здравља, општих болница и свих малих самосталних здравствених амбуланти. Први Здравствени центар у Србији основан је 1. априла 1960. године, управо у Шапцу.
Шабац постаје „Бањица“ у малом
– У даљем раду болнице, прекретница је била 1967. године, када Министарство одобрава да се Здравственом центру додели пет нових недостајућих специјализација. У Шапцу није било ортопедије, урологије, анестезије, физикалне медицине и патологије. Ја сам имао срећу да те 1967. године добијем специјализацију из ортопедије, а 1971. године када сам је завршио, постао сам први ортопед у Шапцу. Цео свој специјалистички стаж обавио сам у изврсној болници „Бањица“. То је једна савремена болница са доста стручног кадра. Има неке симболике у томе што сам у „Бањици“ на специјализацији провео четири године. Јер, у непосредној близини налази се стари злогласни логор у којем сам као дете био заробљен такође четири године – прича прим. др Поповић.
Са проф. др Бранком Радуловићем, директором болнице „Бањица“, прим. др Поповић је током специјалистичког стажа сваке друге суботе долазио у Шабац где су радили операције. Болница „Бањица“ је високо стручна, истиче наш саговорник, тако да су у Шапцу рађене не само трауме којима су се до тада хирурзи бавили, већ и последице коштано–зглобне туберкулозе, дечје парализе, тумора костију, а свега овога тада је било много. Нарочито су се радиле операције кукова код беба. Тако је Шабац постао „Бањица“ у малом.
– Храбро смо се упустили у све изазове. Тако се формирала једна врло добра екипа. После мене специјализацију из ортопедије су завршили прим. др Јован Василић и прим. др Милан Максић. Служба ортопедије и трауматологије основана је 1974. године. За рад нам је додељен напуштени простор некадашњег грудног одељења, где је сада Међуопштински историјски архив. То смо адаптирали, али остале су оне болничке собе из 19. века са 20 кревета. Тај простор поделили смо са урологијом и гинекологијом. Формирали смо комплетну службу са сестрама, болничарима, гипсерима, административним радницима и почели да радимо. До 1980. године, до отварања Хируршког блока, ту смо радили.
Прва операција у Србији која је обављена ван “Бањице” била је тотална протеза кука урађена 1978. године, сећа се прим. др Микица Поповић. У то време, наводи даље, почела је да се усавршава пољопривредна механизација, појавили су се берачи кукуруза, врло опасна машина за необучене земљораднике. Откидани су прсти, шаке … Тако је шабачким ортопедима дошла једна тешка повреда. Шака је висила са сломљеним костима, крвним судовима, нервима, биле су само тетиве. Изазов је био спасити шаку. Операција је трајала седам сати, а резултат је био да је шака након толико тешке повреде постала функционална.
„Лазини дани“
– Та наша генерација интензивно се бавила стручним и друштвеним радом. Једном годишње организоване су лекарске забаве, а стручни рад нарочито се огледао у раду подружнице Српског лекарског друштва. Сваког месеца одржавани су састанци где су се износили разни случајеви, где се дискутовало, затим и писани радови… То се одржавало сваког месеца у оквиру Српског лекарског друштва. Такође, др Ђорђе Симић, први патолог, сваког месеца је организовао састанке да се анализирају умрли. Из свега тога је произишла идеја да се организују неки дани у Шапцу. На иницијативу прим. др Стеве Станковића почели су да се организују “Лазини дани” почетком 70–их година. То је био скуп лекара, у почетку само шабачких, а после се то толико проширило да су долазили људи не само из Лознице, Ваљева и других околних места, него и из региона … Ту су млади лекари писали своје радове, објављивали их. Тада је доста младих лекара у Шапцу постало примаријус – истиче прим. др Микица Поповић.
Отварањем Хируршког блока 1980. године, дошло је до великих позитивних промена. Репертоар операција постајао је већи, а присна сарадња са болницом „Бањица“ је настављена. И није само шабачка ортопедија имала сарадњу са београдским центрима. Угледни професори долазили су и едуковали хирурге, интернисте… Стручно усавршавање шабачких здравствених радника било је на високом нивоу. До 1986. године, прим. др Микица Поповић био је начелник ортопедије, а потом је именован за генералног директора Здравственог центра. На тој функцији био је пуна два мандата, односно осам година.
– Многи лекари који су чинили ту златну генерацију у развоју шабачког здравства нису више међу нама. Зато бих посебно истакао покојне колеге прим. др Момчила Икодиновића, хирурга, прим. др Милована Марковића и прим. др Станишу – Цана Васића, урологе, др Драгомира Драгојевића, гастроентеролога, прим. др Михајла – Бату Јовановића, интернисту–кардиолога, прим. др Љубишу Шестића, гастроентеролога и инфектолога …
Признање за шабачку ортопедију
Ентузијазам и преданост у подизању здравствене услуге на виши ниво, нису могли да остану непримећени. Тако је на Конгресу Удружења југословенских ортопеда и трауматолога одржаном 1974. године у Скопљу, прим. др Љубомир – Микица Поповић изабран у Председништво као други представник Србије, док је први представник био проф. др Бранко Радуловић из Београда. Ово је било признање за комплетну екипу шабачких ортопеда.
Порука младим колегама
– Најважније је гледати у пацијента, слушати га, веровати му, бдети над њим и тако до излечења. Није се десило да ја пре подне оперишем, а да увече не дођем да обиђем пацијенте. Десила се велика промена. У наше време пацијент није знао ко га је оперисао. Пацијент је био заједнички. Сада је велика мана присвајање и везивање пацијента за себе – сматра прим. др Микица Поповић.