Примаријус др Милорад Глишић за 21 годину колико је провео на челу Службе анестезије, имао је у прилику не само да сведочи зачецима анестезије у Шапцу, већ и да директно учествује у развоју ове гране у шабачкој болници. Када је 1976. године завршио специјализацију, био је тек трећи анестезиолог у више него скромном простору. Три године касније постао је начелник.
С пуним правом прим. др Милорад Глишић може да буде неизмерно поносан на то из какве је Службе 2009. године отишао у пензију. Јер, својим наследницима оставио је уређену и развијену Службу, али првенствено им је оставио своју страст за непрекидним усавршавањем, а та жеђ за знањем није га напуштала од тренутка када је први пут крочио у болницу и пратила га је током читаве каријере.
Сматра се да је др Михаило Дуњић, први хирург у Шапцу, још на самом почетку 20. века операције обављао анестезирањем пацијената. Недуго потом у Шабац се досељава др Теодор Божин који у својој књизи касније приповеда да је операције пацијентима углавном сам радио под локалном или лумбалном анестезијом, јер како је нагласио, „није имао нарочитог наркотизера“. За оне компликованије ортопедске захвате пацијенте је, додуше, успављивао етром.
– Развој анестезије коинцидира са развојем савремене хирургије. Када је у Шапцу основан Здравствени центар 1960. године, повело се више рачуна о хирургији, а хирурзи су увек били прогресивни у вођењу политике центра. Ту је била сјајна екипа хирурга као што су др Милан Бакић и др Миодраг Игњатовић. Схватајући значај анестезије, послали су једну медицинску сестру у Београд да научи да интубира пацијента. На позив др Милана Бакића, 1961. године у Шабац за веће операције почиње да долази један од водећих југословенских хирурга проф. др Иво Поповић Ђани. Он са собом доводи свог анестезиолога, прим. др Предрага Лалевића – прича прим. др Милорад Глишић.
А прим. др Предраг Лалевић сматра се „оцем“ анестезије у нашој земљи, с обзиром на то да је покренуо специјализацију анестезиологије у бившој Југославији. Обојица стручњака из Београда, и проф. др Иво Поповић Ђани и прим. др Предраг Лалевић, инсистирају да се у Шапцу крене са развојем анестезије и да Здравствени центар почне да шаље лекаре на специјализацију. Тако је 1972. године Шабац добио првог анестезиолога прим. др Александра Кировског, иако није постојала званична служба, већ се радило под окриљем хируршког одељења.
– Од 1962. до 1968. године студирао сам медицину у Београду. Предраг Лалевић био је мој зет. Почео је да ме наговара да узмем специјализацију из анестезије, објаснио ми је да је то изванредна грана. Искрен да будем, мени се одмах свидело како раде. Допало ми се не само извођење анестезије, него терапијски концепт који Предраг направи и напише у интензивној терапији. Те године када је Саша Кировски почео да ради у болници као анестезиолог, ја сам започео специјализацију. Докторка Весна Јанковић долази годину дана касније, а 1974. године званично се оснива Служба анестезије, те Саша постаје начелник. Међутим, Саша напушта Шабац 1975. године, Весна долази на његово место, а ја специјализацију завршавам 1976. године – наводи прим. др Глишић.
У то време Служба анестезије била је и више него скромна. Лекари су често били принуђени да импровизују, да се сналазе на разне начине. Радили су у старом операционом блоку, а користили апарате за анестезију који су набављени ангажовањем првог начелника Службе прим. др Александра Кировског. Како наш саговорник истиче, др Весна Јанковић као начелница, значајно је унапредила рад Службе, али је 1979. године поднела оставку на то место. Тада начелник постаје прим. др Милорад Глишић, што ће бити и у наредних 21 годину.
– На почетку било је много тешко. За интензивну терапију имали смо само два, три кревета. Није више било. Нисмо имали ни собу за премедикацију, где бисмо припремали пацијенте за операцију, већ смо премедикацију давали у болесничким собама. Весни и мени 1978. године, као специјалиста анестезије, званично се прикључио прим. др Предраг Тојић. Било нас је мало, а посла превише. Становао сам у улици Вука Караџића, две куће од основне школе. Завршим смену, кренем кући, и видим санитет пред мојом капијом. Дошли да ме воде назад у болницу. Замислите само, оде Весна на одмор и ја месец дана сам радим анестезију. Тојић је био на специјализацији. Страшан је притисак био – сећа се прим. др Милорад Глишић.
Нови хируршки блок отворен је 1980. године, што је без сумње дало нову снагу исцрпљеним анестезиолозима. Иако је на четвртог члана екипе требало сачекати још скоро годину дана, када се очекивало да др Марија Ненадовић заврши специјализацију, рад са најсавременијим апаратима за анестезију, добијање посебне собе за премедикацију, амбуланта, шок соба са осам кревета, респиратори, соба за буђење … све то надомешћивало је недостатак у кадру и унело додатан квалитет у рад. Након др Марије Ненадовић која је у Службу дошла 1981. године, и др Марко Филиповић завршава специјализацију 1985. године. Две године касније долази др Михаило Антић, а на сваких годину дана затим низали су се доктори Иван Јурић, Александар Симић, Душан Ђурић, Зоран Марковић …
– Критиковали су ме да скупљам много анестезиолога, међутим директори су то озбиљно схватали. Пошто су анестезиолози имали много посла, ишао сам на то да имам резерву. Али, догодило се да колико је анестезиолога долазило у Шабац на специјализацију, доста их је и отишло. Не знам у моје време ниједну службу, а радио сам до 2009. године, да је петоро специјалиста отишло. Ипак, сви људи које сам изабрао су изванредни и то су доказали. Приликом одабира, нисам имао неке посебне стандарде. Водио сам се понајвише интуицијом и верујте, нисам погрешио. Зато не бих могао међу њима да издвојим некога на кога сам најпоноснији. Поносан сам на све њих. Оно што ме посебно радује је екипа која је сада у болници на анестезији. Изузетни су и мислим да их др Јасмина Максимовић, начелница, одлично води. Лично сам се уверио у квалитет те екипе када сам имао озбиљан здравствени проблем. Нисам сумњао у њих када сам им поверио свој живот и то бих без двоумљења поново урадио – закључује прим. др Глишић.
КОМПЛИМЕНТИ ОД ПРОФЕСОРА ХИРУРГИЈЕ
– Многи мисле да анестезиолог само успављује пацијента пред операцију. Ми радимо и многе друге ствари. Рецимо, у анестезиолошкој амбуланти прегледамо пацијента, одређујемо терапију, надгледамо их у шок соби, убацујемо и катетере за хемодијализу, убацујемо перидуралне катетере за епидуралну и спиналну анестезију … Имамо далеко највећу одговорност од свих специјалистичких грана, јер смо увек на ивици живота и смрти. Када би људи који су оперисани могли да виде шта све ми око њих радимо и урадимо, много више би ценили анестезиологе. Овако, прилично су индолентни, јер на операцију долазе једино са знањем ко ће да их оперише. Морам да истакнем да су шабачки анестезиолози добијали комплименте од професора хирургије. Више пута су ми говорили мислим ли ја да би они долазили у Шабац да раде са нашим лекарима да немамо добру анестезију. То је велико признање за нашу Службу.
БРИГА ЗА ПАЦИЈЕНТА, ВЕРА У ПОВОЉАН ИСХОД
– Ми лекари никада не желимо да размишљамо о лошем исходу. Емотиван сам човек и са људима пуно саосећам. У сали је била присутна брига за пацијента, не и страх. У потпуности сам свестан да све мора да се уради најбоље, а страх инхибира човека. Било је деликатних и компликованих операција током којих човек не може да остане равнодушан. И ту је битно да се буде максимално концентрисан. Нисам имао страх ни због тога што сам у сваком тренутку и за сваку дилему могао да се обратим Предрагу Лалевићу. Он нам је свима био на располагању, не само мени. И једном месечно нам је долазио у посету. Много нам је помагао, чак и за набавку одређених медикамената. С друге стране, желео бих да истакнем да ми је у операционој сали било најинтересантније да радим са Станишом Цаном Васићем, Момчилом Зуцом Икодиновићем и Ђорђем Ђукићем. Они су били изузетно квалитетни у свом послу.
„ПОГРЕШИО САМ И ТО ПРИЗНАЈЕМ“
– Имао сам посебан поглед на жене анестезиологе. Сматрао сам да је тај посао претежак за њих, да захтева потпуно посвећивање, а жена ипак прво треба да буде мајка и да се емотивно посвети детету, а не овом послу. Зато сам приликом одабира лекара за специјализацију бирао мушкарце. Погрешио сам и то признајем. Сада је на анестезији у болници доминантна женска екипа, невероватна генерација, са сјајним докторкама. Поред Јасмине Максимовић, изванредан лекар је и, примера ради, Мира Поледица. Перфектно ради анестезију. И др Стеву Трифуновића бих издвојио као одличног анестезиолога. Хвала богу да имамо такве анестезиологе.
ПОРУКА МЛАДИМ КОЛЕГАМА
– Имам велико поверење у младе колеге. Искуство се стиче и то ће током рада све доћи на своје. Могао бих као родитељ да их посаветујем да буду концентрисани, пажљиви, јер у питању је живот човека и то је најсветије. Лако може да им исклизне из руку ако нису максимално концентрисани у сали. Зато им саветујем да покушају да потисну страх и да унесу позитиван дух. Тада ће успети да се изборе у свакој ситуацији.
