Када се говори о доајенима шабачког здравства и генерацији која је својим посвећеним радом задужила суграђане, неизоставно је име прим. др Стевана Станковића. У шабачку болницу пристигао је баш на време да сведочи модернизацији не само ове установе, већ и развоју неуропсихијатријске службе којој је посветио живот. Премда Шапчани име прим. др Стевана Станковића везују за неуропсихијатрију, овај лекар један је и од оснивача манифестације „Лазини дани“. Тек малобројнима је познато да је покренуо и услугу хитне помоћи у Шапцу, а о првим данима те службе, могао би се написати филмски сценарио …
Иако је у Шапцу одувек постојала потреба за оснивањем посебне службе у којој би се бринуло о неуропсихијатријским пацијентима, тек је крајем 20–их година прошлог века управа болнице донела одлуку о њеном формирању. Било је то такозвано „Одељење за посматрање“ у чијем саставу се налазило неколико соба за лечење. Пошто Шабац тада није имао специјалисту неуропсихијатрије, у почетку су с времена на време долазили лекари са Војно–медицинске академије у Београду. Када се 1961. године са специјализације вратио прим. др Светислав Јекић, шабачка психијатрија померила се са маргине.
Успон шабачке неуропсихијатрије
– Света Јекић је тада радио као једини неуропсихијатар у „Бараци“. Налазила се на месту на којем је данас Управна зграда шабачког Дома здравља. Испред „Бараке“ увек је била маса људи и он је радио док не прими и последњег пацијента. Пошто није било ни амбуланте ни одељења, Света је користио услуге тадашњег интерног које је такође било у неадекватним условима у приземљу десног крила „Старе хирургије“. Ја сам своју каријеру лекара започео 1964. године у општој пракси, а 1969. године прелазим у Службу неуропсихијатрије, док специјализацију завршавам 1972. године – почиње причу прим. др Стеван Станковић.
У то време са др Светиславом Јекићем радили су др Јован Петровић и др Драгорад Осећански. Иако су по формирању Медицинског центра 1964. године направљени колико толико пристојнији услови за рад неуропсихијатријске службе, постојале су одређене мањкавости на које се тада, нажалост, није могло утицати. Наиме, како објашњава прим. др Стеван Станковић, на преправљеној мансарди, на трећем спрату зграде Хигијенског завода (данашњи Интернистички блок), отвара се одељење са укупно 28 кревета. Проблем је био у томе што су заједно били смештени и психијатријски и неуролошки пацијенти.
– И психозе и шлогови! Није било могућности за размештај по собама, већ када се кревет испразни, дође нови пацијент. Почетком 1969. године, доградњом другог крила на истој згради, одељење се проширује на 60 постеља, добијамо нов амбулантни простор такође на трећем спрату. На тај начин раздвојени су мушкарци и жене, али је патологија и даље била мешана. И психијатрија и неурологија, па шта коме западне. То је сада незамисливо, али тада су такве биле прилике. Заиста смо радили у немогућим условима – присећа се прим. др Станковић.
Нови живот службе у адаптираним просторијама
Када је у мају 1980. године окончана изградња Новог хируршког блока, зграда „Старе хирургије“ била је празна па је решено да се тај простор адаптира. Ово је урађено уз несебичну помоћ проф. др Димитрија Миловановића, тадашњег председника неуропсихијатријске секције Српског лекарског друштва. Како прим. др Стеван Станковић открива као анегдоту, проф. др Миловановић је пред оновременим општинским руководством извео читаву представу, да је тобож дошао у Шабац да затвори неуропсихијатријско одељење јер је у неусловним просторијама. Новац за реконструкцију, разуме се, муњевито је пронађен.
– Тако смо 1982. године коначно раздвојили стационаре, неуролошки од психијатријског и Службу поделили на психијатријски, неуролошки и ванболнички одсек. Служба психијатрије остаје на истом месту, Служба неурологије добија нови простор, други спрат Старе хирургије. Издвајањем из дотле заједничке Службе неуропсихијатрије, у лето 1996. године, званично је основана Служба неурологије. У тренутку раздвајања, ја сам био на челу Службе неуропсихијатрије, а за начелника Службе неурологије постављена је др Милена Ђукановић – наводи прим. др Станковић.
„Лазини дани“
Међу посебним врлинама које су одликовале ту генерацију лекара у Шапцу био је ентузијазам, жеђ за знањем и размена искустава међу колегама. Ово је трасирало пут потоњим стручним усавршавањима здравственог кадра у граду крај реке Саве који у континуитету траје до данас. У том смислу, о шабачком здравству друге половине 20. века не може се говорити, а да се не спомене манифестација „Лазини дани“ која је убрзо по успостављању завредила углед међу лекарима. Идеја за организовање оваквог скупа проистекла је из редовних састанака лекара на којима се дискутовало о разним случајевима.
– Тај период би се могао крунисати оснивањем „Лазиних дана“ 1977. године. Била је група нас ентузијаста, а у којој су поред мене били и др Раде Василић, др Марковић уролог, и из „Зоркине“ амбуланте др Стева Стефановић и др Мића Арсеновић. Ова манифестација организована је као регионални састанак лекара Подринско–колубарског региона. Сви су то подржали: и Комитет, а благословио је владика Јован. Током „Лазиних дана“ било је забавног садржаја, позоришних представа, игранки, па све до стручних састанака. Сваке године одређена је друга тема. Штампали смо и зборнике, а сви су се утркивали да њихов рад буде објављен. Чак и Београђани. Традиција је, нажалост, прекинута због короне – прича наш саговорник.
Не би прим. др Стеван Станковић поредио време у којем је он градио професионалну каријеру и ово садашње у којем стасавају нови нараштаји здравствених радника. Свако време носи неке особености, али оно што би ипак издвојио тиче се међусобних људских односа.
– Били смо сви млади, пуни знања, полета, жеље за доказивањем. Посебно смо нашим професорима желели да докажемо да умемо да радимо. Највише смо страховали од њиховог суда. Сви пацијенти на одељењу били су свачији, нису постојале поделе „мој пацијент–твој пацијент“. Било је уважавања и међу колегама и од стране пацијената. Тада су нам долазили угледни професори, а свака служба је имала неке менторе са одговарајуће београдске клинике. Имали смо величанствену екипу лекара. Међу њима бих посебно истакао др Љубишу Шешића, др Живадина Бојичића, као и екипу др Микице Поповића у којој су били и др Јоле Василић и покојни др Мића Максић – закључује прим. др Стеван Станковић.
НА ПОРОЂАЈ КОД УШНОГ ЛЕКАРА
– Када говоримо о некадашњим условима рада у болници, не могу да не споменем проблем дежурстава. Сви доктори који су радили морали су и да дежурају и то на целу болницу ишла су свега два лекара. Један је био из хируршких грана, а други из интернистичких који је збрињавао све, од психијатријских пацијената, преко инфективних и других … А како је то изгледало у пракси, навешћу вам пример моје супруге коју је 1966. године порађао ушни лекар који се затекао на дежурству – открива прим. др Станковић.
ХИТНА ПОМОЋ У „ФИЋИНОМ“ КОМБИЈУ
Да би се организовала хитна медицинска помоћ, морало се купити и прилагодити возило. Како прим. др Стеван Станковић прича, тадашњи директор др Борисав Ђокић и он, негде 1982. године, набавили су „фићин“ комби, такозвани „пилићар“, а како нису имали возаче, били су ангажовани млади лекари да возе.
– Испоставило се да многи од њих нису ни знали за возе, па је свашта било. Негде уочи митинга на Газиместану 1989. године, требало је да идемо као лекарска екипа. На психијатрији је као техничар радио Раде Мандић, он је био веома вешт за поправке и преправке, а у техничкој служби као шеф гараже био је Борко Аврамовић. Њих двојица су набавили комби „фургон“. На отпаду „7. јула“, тражили су потребне делове, скидали су седишта, фарове, радили струју, крпили комби, састављали … На крају, направише ауто које стварно одговара за хитну помоћ. И кренемо ми на Газиместан, кад негде у близини Ваљева, налетимо на саобраћајну несрећу. Комби је одмах „крштен“. Убацили смо повређене пацијенте и одвезли их у Ваљево.