Др Драган Шобић, оснивач максилофацијалног одељења рођен је 9.3.1954. године у Шапцу.
Дипломирао је на Стоматолошком факултету Универзитета у Београду. Након студија у Медицинском центру Шабац ради као стоматолог,а непуне две године затим прелази у ЈНА где остаје од 1987. године до 1991.
У Здравственом центру Шабац ради од 1991. Крајем 1994. године добија специјализацију, да би у априлу 2000. године добио престижно звање специјалисте максилофацијалне хирургије. Шеф је одсека максилофацијалне хирургије од 1.12.2000. па све до 9.3.2021.
Доктор Драган Шобић у историју шабачке медицине уписао се као оснивач Одељења за максилофацијалну хирургију у нашем граду. И то је био тек први корак. Од кашичице за кафу, којом су рађене поједине хируршке интервенције до модерне опреме којом ово одељење у Општој болници “Лаза К. Лазаревић” данас располаже, али и захвата који завређују пажњу светске јавности, пут је био пун изазова.
Да ће Шапчани добити лекара који ће их поштедети мука са листама чекања код максилофацијалних хирурга у Београду и Новом Саду, где су смештени велики здравствени центри, др Драган Шобић одлучио је на петој години факултета. Тада је, као студент стоматологије, у оквиру вежби видео операције које се раде из максилофацијалне хирургије и то му је променило живот.
– Прво ме привукла локализација главе и врата, мануелна спретност и знање које су показивали професори да би одрадили такве операције. Тада сам себи дао задатак да по завршетку факултета упишем специјализацију из максилофацијалне хирургије. Запослио сам се у болници у Шапцу, а убрзо ми је тадашња управа понудила специјализацију о којој сам сањао – прича др Шобић.
Пет година овај Шапчанин провео је на усавршавању у Београду. Када се вратио пун искуства и знања стеченог на Војномедицинској академији, Клиничком центру Србије и Клиници за максилофацијалну хирургију на Стоматолошком факултету, руководству болнице изнео је амбициозан план да се формира максилофацијално одељење. Идеја је прихваћена, а надлежни у Београду дали су зелено светло.
– Почели смо од нуле. Требало је формирати читаву екипу, организовати рад у операционој сали, усагласити се са одељењима патологије, лабораторије, анестезије, рендгена … Требало је да се сви они уклопе у наш рад. У почетку нисмо имали потребне инструменте па смо радили са кашичицом за кување кафе када треба око да подижемо. Нешто смо позајмљивали са ортопедије. Касније смо добили најважније инструменте – наводи др Шобић.
Пластична и реконструктивна хирургија, онколошка нарочито главе и врата, трауматологија и деформитети са трауматологијом костију лица и вилице, све ово постало је доступно у Шапцу. А будући да од Новог Сада до Ваљева осим др Драгана Шобића није постојао ниједан максилофацијални хирург, новоформирано одељење практично је покривало близу 350.000 људи.
Онколошки болесници, посебно они запуштени, веома су захтевни за рад. Како др Шобић истиче, тумори не боле, па се пацијенти не јаве на време лекару. Често се дешавало да се у ординацији појаве када је болест толико узнапредовала да је лечење и санирање оштећења која су због тумора настала, практично у домену уметности и умешности хирурга.
– Урадили смо један тумор на глави толико велики да је био као још једна глава. Око три килограма су патолози измерили. Операција је трајала скоро осам сати! Радили смо и реконструкцију језика који је због рака ампутиран. Како? Од мишића с груди извадимо мишић. Ако фали део лица, од кости ребра то надокнадимо. Такав језик никада у потпуности не може да буде функционалан, али човек може да једе и колико толико разумљиво говори – прича др Драган Шобић.
Најпипавији посао за максилофацијалног хирурга је реконструкција. На све мора да се пази како не би дошло до оштећења, да се не закачи неки живац, да се води рачуна приликом спајања крвних судова … Ово су операције које се раде на клиникама, односно установама терцијарног нивоа. А шабачка болница је установа секундарног. Ово много говори о квалитету и вештини екипе коју је др Драган Шобић окупио.
– Увек ми је рука опуштена. Никада се нисам уплашио приликом захтевних интервенција. Ту су асистенти који су, уколико ми се нешто догоди, позли ми, способни за заврше операцију. Зато је важан добар тим. Вишесатне операције су исцрпљујуће. И хирурзи имају припрему. Увече мораш да пазиш шта једеш и пијеш. Не можеш током операције да идеш у тоалет, да будеш жедан … А после компликоване операције, када видим да сам пацијенту продужио живот осећам неко неописиво олакшање, као да лебдим у облацима – објашњава др Шобић.
Оснивач максилофацијалног одељења у Шапцу и оснивач Удружења максилофацијалних хирурга Србије, недавно је отишао у пензију. Своје знање и вештину пренео је на др Слободана Савића и др Милутина Икодиновића. Заједно су били непобедив тим. Нико од ове тројице шабачких максилофацијалних хирурга није изгубио пацијента на операционом столу. А заслужена пензија др Драгана Шобића ставила је пред нови изазов.
– Купио сам имање да узгајам органску храну. Имам козе, кокошке, гуске, ћурке. То ми служи за јаја, млеко, сир. Имам воће и поврће. Ја сам градско дете, рођен сам у Шапцу, па сам грешио на имању. Када сам посадио лук нисам знао како да га извадим. Ја га ухватим, а он пукне горе. На крају сам узео крамп и тако га вадио. Сада сам се мало и научио око пољопривреде – препричава догодовштине.
