Интерниста посебног талента

Доктор Радомир Василић, од тренутка када је започео своју каријеру у здравству, не само да је био један од лекара који је уживао велико поверење колега, имао је и дар да међу специјалистима опште праксе препозна будућег интернисту. У шабачкој болници провео је свега деценију, а било је то и више него довољно да у овој установи остави дубок траг. И не само у здравству родног града – наиме, др Радомир Василић, један је од оснивача Ургентног центра у Београду.

Као посебна целина шабачке болнице, интерно се први пут помиње 1905. године, када је др Михаило Дуњић, први специјалиста хирургије у Шапцу издвојио хируршко одељење, а новоформирано интерно преузео др Никола Ђорић. Временом је из Службе интерне медицине израсла већина осталих стручних служби у шабачкој болници. Доктор Радомир Василић у ову службу дошао је почетком седамдесетих година 20. века, а тадашњи начелник прим. др Миодраг Бабић, видећи преданост младог лекара, малтене од самог почетка поверио му је рад на одељењу.

 

Целодневни рад на интерном

– У то време када се заврши Медицински факултет, био је обавезан лекарски стаж. По завршетку стажа, предавао сам три месеца у Медицинској школи, а након тога као лекар опште праксе радио сам у сеоским амбулантама. Најдуже сам се задржао у Добрићу. Онда сам прешао у Прву здравствену амбуланту у Шапцу, па сам као замена ишао у Другу здравствену, па у Трећу здравствену, где је сада Хитна помоћ. Одатле сам отишао на специјализацију из интерне медицине – прича др Радомир Василић.

Специјалистички стаж трајао је од 1972. до 1976. године, али због талента који је од почетка показао, начелник Службе за интерну медицину, прим. др Миодраг Бабић није тако лако пуштао др Радомира Василића да одлази у Београд. Пошто је имао много посла, објаснио му је прим. др Бабић, био му је потребан да брине о пацијентима на одељењу. И док су друге колеге током својих специјализација на клиникама у Београду провеле и дуже од две године, др Василић је једва годину дана.

– По добијању специјализације, годину дана био сам, да тако кажем, на проби код мог шефа др Бабића. Дођем ујутро, будем до 14 сати, одем кући, ручам и вратим се назад на посао, јер имам обавеза на одељењу, водио сам половину интерног, такозвану „мушку страну“. Захвалан сам му на томе, јер ми је омогућио да радим. А када је др Бабић видео како ја радим, дао ми је одрешене руке. Поједине сестре су му се жалиле да много тражим, да их малтретирам да раде, да долазим на посао и поподне – сећа се.

 

„Шест малих Василића“

У јулу 1976. године, др Радомир Василић званично је постао интерниста. Годину дана касније, прим. др Миодраг Бабић подноси оставку. Требало је изабрати новог начелника Службе за интерну медицину. У овој служби увелико су радили специјалисти прим. др Нада Иванић, др Мирослав Адамовић, др Љубинка Јефтић, др Лазар Ристивојевић… Тада је на видело изашло шта уистину о др Василићу мисле његове колеге са интерног. Поверењем које су му указали, признаје, био је пријатно изненађен. Начелник Службе за интерну медицину постао је 1977. године и на том месту остао је скоро деценију.

– Током тих десет година, борио сам се за одељење. Тада смо добили и коронарну јединицу, што је био велики плус. Био сам ментор будућим интернистима и имао могућност да бирам колеге за специјализацију. Прво сам довео др Драгомира Драгојевића. Био је одличан лекар. Знате ли како можете као специјалиста да оцените неког лекара из опште праксе? Када на одељењу видите какве пацијенте шаље. Ако је пацијент обрађен, ако је погодио дијагнозу, ако се труди око тог пацијента, ако га обилази иако му није фамилија.Тада ми се свидео др Драгојевић. Он је касније постао гастроентеролог и био одличан за гастроскопије – прича др Василић.

Након др Драгомира Драгојевића, као одличан студент на пракси на интерном у ову службу на специјализацију долази прим. др Нада Панић Јелић. Она је касније постала кардиолог. Потом др Василић на специјализацију доводи др Милену Мијаиловић, која се касније додатно усавршила за реуматолога, прим. др Драгицу Петровић, будућег кардиолога, др Зорана Милошевића, гастроентеролога и др Веру Јеличић.

– Њих шесторо били су одлична група. Презадовољан сам како су радили и шта су постали. Звали су их „шест малих Василића“. Блиско смо сарађивали све до новембра 1986. године када сам раскинуо радни однос у болници у Шапцу и прешао у Београд. Запослио сам се у Клиничком центру, а прва три месеца радио сам у Служби за социјалну медицину и организацију здравствене службе – прича др Василић.

 

Оснивање Ургентног центра у Београду

Случајан сусрет са ортопедом проф. др Бранком Радуловићем, тадашњим директором болнице „Бањица“, уписао је др Радомира Василића и у историју престоничког здравства. Директора „Бањице“, шабачки интерниста је познавао преко др Јована Василића, рођеног брата и др Микице Поповића, колеге и пријатеља, обојице специјалиста ортопедије. Као консултант, проф. др Бранко Радуловић је често долазио у Шабац, па су се сретали.

– Тог дана када смо се срели у Београду, проф. др Радуловић ме повео са собом на један састанак, не желећи да ми открије детаље. Дошли смо на један колегијум којем су присуствовали професори за интерно, за неурохирургију, неурологију, анестезију. Уђем у ту канцеларију, никог не познајем. Професор Радуловић ме представи колегама и каже им да сам његов сарадник и да ћу му помагати. Тако сам сазнао да се припрема оснивање Ургентног центра, који је на крају и отворен 1987. године, односно прва операција урађена је 2. децембра исте године. Директор је био др Жика Ђорђевић, неурохирург, а ја сам био његов помоћник. Одлично смо се слагали. У Ургентном центру радио сам до 1990. године, када сам пребачен у Клинички центар у интернистичку службу где сам до 2002. године, до пензије, био начелник – каже др Радомир Василић.

 

ПОРУКА МЛАДИМ КОЛЕГАМА

– Имам утисак да су млади лекари у општој пракси веома оптерећени администрацијом и да не могу да се посвете пацијентима, да не могу да их нормално прегледају. Ако хоћете да будете добар доктор, морате да се пацијенту посветите максимално – саветује младе колеге др Радомир Василић.