За својих 40 година проведених у здравству, имао сам част да сведочим великом напретку радиологије. Искрено, не могу да објасним зашто ми се ова грана медицине толико свидела. У време када је требало да се определим за специјализацију, радиологија није била претерано популарна и углавном су то уписивали они који нису имали много избора. Сада сви можемо да видимо колико је радиологија важна за дијагностику. А управо сам на ово указивао пре много година – почиње причу прим. др Миливоје Јездимировић, чувени шабачки радиолог.
Одласком у пензију 2008. године, доктор Језда, како га пријатељи, колеге, али и пацијенти од миља зову, у Служби за радиолошку и ултразвучну дијагностику Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац иза себе је оставио десеторо специјалиста. Са њима и радиолошке техничаре , који су потекли из школе чије је оснивање прим. др Миливоје Јездимировић иницирао. А животни пут доктора Језде међусобно се преплитао и професионално и приватно.
Од Бачке до Мачве
Примаријус др Миливоје Јездимировић рођен је 1943. године у Бачком Брестовцу, а након завршене гимназије у Сомбору, 1961. године уписује Медицински факултет. По завршетку лекарског стажа у сомборској болници, у тој установи је две године радио на грудном одељењу као лекар секундарац. Отуда и потичу први конкретнији сусрети прим. др Јездимировића са радиологијом, будући да је са својим тадашњим ментором и шефом др Белом Чањијем радио бронхографије.
– Решио сам да поправим свој статус, па сам прешао у Дом здравља Апатин. Као лекар опште праксе у Пригревици радио сам две године, међутим имао сам жељу за специјализацијом из неке области. Тада је Дом здравља у Апатину имао потребу за специјалистом радиологије. Требало је да будем у некој установи у Сомбору, али из одређених разлога то није могло да се реализује, па смо нашли компромисно решење да дођем у Шабац на специјализацију – прича прим. др Јездимировић.
Први ренгден апарат са телекомандама
На својеврсној медицинској историјској мапи Србије, Шабац је прилично предњачио у односу на друга места. Давне 1866. године у Шапцу је основана прва болница у Србији, потом апотека, а посебан куриозитет је први рендген апарат који је у тај град пристигао свега четири године по револуционарном открићу икс–зрака. Пријатељство проналазача ових зрака и творца прве рендгенске цеви Вилхелма Рендгена и др Аврама Винавера, који је имао приватну лекарску ординацију у Шапцу, омогућило је Шапчанима да се „сликају на стаклу“ и пре краља и пре Београђана.
Изгледа да је Шабац за прим. др Миливоја Јездимировића био судбински предодређен. Град крај реке Саве у којем је прорадио први рендген апарат не само у Србији, већ и у овом делу Европе, млади лекар који жели да постане радиолог, а ту је и супруга Шапчанка … Све се ово некако чудновато поклопило да се један Бачванин, жељан стручног усавршавања и на самом почетку професионалне каријере, досели у срце Мачве.
– У Службу радиологије дошао сам четврти. Увелико су радили др Мирослав Адамовић и др Стојан Цветковић, а др Томислав Степандић био је у завршној фази специјализације из радиологије. У Шапцу сам провео две године на специјализацији, а онда сам отишао на Институт за радиологију у Београд. Пред крај мог специјалистичког стажа, у Шабац је стигао први рендген апарат са телекомандама и тако смо ми пре Београда „изашли из мрака“, како то волимо да кажемо, и поново предњачили у односу на престоницу – прича прим. др Миливоје Јездимировић.
Завршетак школе није крај школовања
С обзиром на то да је радиологија грана медицине која се веома брзо развија, тешко је данас замислити да су се прегледи, примера ради, срца или плућа обављали у мрачној соби. Како објашњава наш саговорник, радиолог је улазио у просторију у којој се налази апарат налик на повећи једнокрилни ормар, прилагоди очи на мрак, а потом уђе пацијент и стане иза флуоросцентне плоче. И тако у директном контакту, без замрзнуте слике, требало је поставити дијагнозу.
– Између лекара и пацијента налазио се екран обасјан флуоросцентном светлошћу. Рендгенски зраци пролазили су с леђа пацијенту, правили сенку на екрану и тако смо могли да прегледамо. Велики проблем представљало је директно зрачење и лекара и пацијента. Посебно опасно било је расипно зрачење, а то је секундарно зрачење, односно зрачење које се одбија од пацијентових органа. Знам неколико колега који су због тога добили рак панкреаса и умрли. Када сам отишао на радиолошки Институт, они су тек добили рендген апарат са телекомандама, исти онакав какав смо ми у Шапцу користили годину дана уназад. Онда сам им показивао како се ради са телекомандама – присећа се прим. др Јездимировић.
Упоредо за технолошким развојем, радиологија је одувек захтевала лекара који ће се непрекидно стручно усавршавати. У време када је доктор Језда завршавао специјализацију, а потом када се вратио у Шабац као радиолог, доступност литератури била је врло оскудна. За некога коме је радиологија „ушла под кожу“ било је то прилично спутавајуће. Школа радиологије коју је сваке године у виду семинара организовало Свеучилиште у Загребу, била је злата вредна за лекаре попут прим. др Јездимировића. Ту се могло више сазнати о дијагностици срца, бубрега, плућа, а посебно срећна околност огледала се у томе што је управа болнице снажно подржавала такво усавршавање, иако је све мање новца било за обнављање опреме.
“Почнем контрастни преглед, кад прегори осигурач“
– Када сам завршио специјализацију, ишао сам на додатно усавршавање за контрастне методе за крвне судове код др Николе Митровића, иначе нашег Шапчанина. Код њега сам овладао техником артериографије. У међувремену сам ишао у школу за ултразвук, а потом ЦТ дијагностику иако се тим областима нисам активно бавио. Пошто сам у то време почео да радим ангиографије, сматрао сам да би томе требало да се посветим. Пратили су ме др Мирјана Матић и др Борисав Лукић, па смо нас троје неко време заједно то радили – прича прим. др Јездимировић.
И док се у свету наставља динамика убрзаног развоја радиологије, док домети из те области из сфере научне фантастике постају збиља и док се увелико почињу обистињавати најаве доктора Језде да ће радиологија постати чврста основа у дијагностици пацијената, Србију погађају санкције и криза. Новца једва да има и за текуће потребе болнице, а камоли за обнављање опреме. Радиолози током читаве године подједнако интензивно раде, а са дотрајалом опремом склоном кварењу тих деведесетих година 20. века, тешко се излазило на крај.
– Колегиница Мира Матић која је специјализирала на Војномедицинској академији, дошла је пуна знања и високих стандарда, али није могла то да примени. Много смо морали да импровизујемо. Имали смо два рендгенска апарата, један се покварио и остао нам је апарат који се налазио у Хируршком блоку. Почнем контрастни преглед, кад прегори осигурач. Зовем електричара, а он неће да дође да замени јер је недуго пре тога већ био. Онда зовнем моју супругу Миру која је радила у болничкој Управи да оде до града да ми купи десет стаклених осигурача, а за то време пацијент чека све док не заменим осигураче – препричава као анегдоту.
„Шта ви овде тражите када у Шапцу имате Језду“
У шабачку болницу још од краја седамдесетих година често су долазили угледни лекари и професори, како би шабачке колеге додатно обучавали и њихова знања и вештине усавршавали. Један од истакнутих стручњака који је осамдесетих и деведесетих година био чест гост Шапца је уролог са Дечије универзитетске клинике у Тиршовој улици у Београду проф. др Сава Перовић. Овај стручњак светског гласа, у прим. др Миливоју Јездимировићу пронашао је блиског сарадника. Захваљујући, између осталог и овој сарадњи, име доктора Језде међу колегама радиолозима постало је надалеко препознатљиво и цењено.
– Поносим се што сам у Шапцу пионирски радио микционе цистографије код деце. То је процедура да се постави дијагноза уколико деца често имају уринарне инфекције, па онда ми откривамо да ли се приликом мокрења из бешике мокраћа враћа у бубреге. Јер ако се врати, инфекција може да се пренесе на бубреге. На тај начин постављао сам дијагнозе и бебама од 20 дана. Највећа професионална сатисфакција ми је била када би неко од наших Шапчана отишао на Институт за мајку и дете у Београду и када их врате и кажу: „Шта ви овде тражите када у Шапцу имате Језду.“ Последњи преглед који сам обавио пред одлазак у пензију била је микциона цистографија код једног дечака – наводи прим. др Јездимировић.
Осим ове процедуре, прим. др Јездимировић у личне сатисфакције убраја и снимања дебелог црева у чему се посебно усавршио, превасходно захваљујући теледиригованој технологији. А када је реч о дијагностичким апаратима нове генерације, Јездимировићевим залагањем и упорношћу, у шабачку болницу раних 2000–их година стигао је и скенер.
СТРУЧНОСТ КАДРА
Са преко 20 објављених стручних радова из свих области радиологије, доктор Миливоје Јездимировић стекао је звање примаријуса. Све што је научио, како тврди, пренео је млађим колегама. На месту начелника Службе за радиологију, био је од 1996. године, па све до маја 2008. године. Као радиолог у два наврата боравио је током рата у книнској болници и то 1991. и 1992. године. А за све време свог рада, потенцирао је на стручности кадра.
– Када сам постао начелник, изборио сам се да добијемо велики број специјализација. Био сам професор и у Медицинској школи, а ова школа имала је храбрости да отвори смер за рендген техничаре. До тада су на рендгену радили обични медицински техничари који су прошли курс из ове области. Изашле су свега две генерације рендген техничара, а скоро сви они сада раде овде. Презадовољан сам радиолозима који су остали у служби након мог одласка у пензију. Међутим, због све веће потребе за радиолошком дијагностиком, сматрам да шабачкој болници треба већи број специјалиста радиологије – истиче прим. др Јездимировић.