Дође нам дете у тешком стању, изгубило течност, висока температура, вене се слепиле, танке као кончићи, пуцају. Дете умире на столу, ми мокре до голе коже, само мислимо о томе да се детету што хитније помогне. А онда га изгубимо … Никада се човек на то не може навићи. Шта да кажемо родитељима? Не можеш да отвориш уста. Не постоји реч која би их могла утешити. Па плачемо заједно. Знате, није то неко од 70 година за кога можете рећи да се очекивало – прича Милена Тадић, главна сестра Службе за педијатрију Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ Шабац и једна од најстаријих сестара ове службе.
Најшареније одељење, блиставо, прозрачно. Сестре насмејане, срдачне, тихе и ненаметљиве. Скоро половина њих су старије генерације и мало је тога што током свог радног века нису виделе. Велика су подршка својим младим колегиницама. А ове се на њих угледају. И није необично затећи сестре са шабачке педијатрије како чисте одељење, премештају кревете, кревеце за бебе… Уосталом, када је дечије одељење по почетку пандемије ковида подељено на црвену и зелену зону, управо су медицинске сестре саме урадиле размештај. Овакав додатан посао не само да не избегавају, већ се ни не жале.
– Неки о нама мисле као да радимо у вртићу. Није лако када је дете болесно, а на одељењу их имамо од беба, па до пунолетства. Није важно да ли имамо једно, петоро, десеторо или више деце. За свако од њих мора да буде ангажована цела смена. Терапија за њих је компликованија, све је комплексније и теже, што захтева додатну одговорност и појачану пажњу. Имамо пацијенте у терминалној фази карцинома. До пре неколико година, та деца су била смештана у другим установама углавном у Београду, али су онда почели да нам их враћају. То је најтеже. Овај посао нас прати и након смене – истиче Милена Тадић.
„Да ли сам нешто заборавила?“, „Јесмо ли шта пропустили?“, „Да ли је још нешто остало да јавим?“, само су нека од питања која их прате на путу ка кући, између смена и током слободних сати. „У глави као да зује стотине пчела“, описују осећај. Јер деца су специфични пацијенти. Сама чињеница да неко ко још није ни започео са животом, а већ води битку за сваки следећи дан, оставља траг и у животима сестара које су свакодневно уз њих. И своје бољке болују ћутке. Понајвише због свих оних малих пацијената који су са одељења изашли са отпусном листом да су здрави.
– Дешавало се да на одељење дође дете толико тешко болесно да почне да се помиње опција да буде пребачено у Београд или у неки други центар. А онда уз терапију почне да се ситуација мења и дани одмичу и детету све боље, па оздрави и од нас крене кући. Та срећа, радост и понос које сви на одељењу осећамо су неописиве – каже Милена Тадић.
У Служби за педијатрију уз Милену Тадић раде још и Божица Јовановић, Живка Дамњановић, Душица Маровић, Вера Јовановић, Милена Веселиновић, Милена Трифуновић, Сњежана Новковић, Ана Тодоровић, Мирјана Милосављевић, Сања Даниловић, Валентина Марјановић, Весна Ристивојчевић, Теодора Плавић, Анђелија Ивановић, Светлана Марковић, Верица Јовичић, Мирјана Петковић и Драгица Билановић. Све оне понос су наше установе!
